You are currently viewing Писма из Русије – Туристичка и нека друга путовања

Сваки одлазак од куће често у путнику изазива благу нелагоду, јер и нестрпљење може да буде нелагодно. Није свако путовање исто и из истих разлога, али се паковање своди на исте или сличне потрепштине. Има једно путовање које се разликује од других, не само по садржају кофера. То је оно путовање које те у исто време и радује и узнемирује, на које крећеш и уплашен и пун наде истовремено, оно због кога постављаш питање које не смеш да изустиш, од кога затрепериш. „А шта ако …?“ Са „ако“ почињу питања коју сваки мој саборац постави себи бар једном дневно и о томе ћути. Зна да сумња поткопава наду, па од ње (сумње) бежи. Не зна где, али само нека је што даље.

Кофер за то другачије путовање се разликује само по једној ствари, али она иако тако мала, чини то путовање сасвим, сасвим другачијим од других. Чини је пар листова папира, а тако је важна та мала разлика! Многи мисле да је путовање до далеких и егзотичних дестинација „једном у животу“, „животна шанса“ и слично. Благо њима! Здрави су па не знају шта је путовање које живот значи, а још мање знају шта је животна шанса. Желим им да још дуго живе у том незнању!

* * *

Одлучили смо да у Москву идемо са два мања кофера. Више можемо да понесемо, а и никад се не зна – кофери се губе на аеродромима – а тамо треба остати две недеље. Распоредили смо ствари тако да у туђини не останемо без основних потрепштина ако неки сензор на бесконачној траци наш кофер усмери на други крај света од онога у који смо се упутили.

Кофер који не иде са тобом у авионску кабину је лако спаковати, али лични пртљаг је нешто друго. Списак ствари које не смеју да се у њему нађу је подугачак. На врх, као последњу ставку на списку, стављам своју најважнију животну причу у овом тренутку – медицинску документацију. У њој је део моје прошлости и цела моја будућност. Све што ми је од живота остало стане у три, четири пасуса на језику за који кажу да је мртав. Да ли је могуће да моју будућности предвиђа мртав језик? Биће да је баш тако.

У реалан свет ме враћају Јасминине речи.

– Све си спаковао? Погледај још једном …

– Да, ишао сам по списку. Све је ту.

– Спреман?

– И, бре, итекако!

Мора да је глупаво изгледао намештен осмех. Чекам да изађе из собе, да седнем на кревет, поред кофера. Мало ми је мука. Шта ће ми тамо рећи? А ако не помогне? Мораћу опет да идем или је довољно једном?

Јасмина поново улази у собу. Спуштам главу, као проверавам нешто. Стани сузо издајице …

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.