Marijeta Lazor – Život je sve samo ne šućmurast

Ni sunce, ni kiša. Ni smeđe, ni sivo. Više kao šuć-muć, pa prospi, da zauvek nestane. Takva nekakva, neodređena, bez lepog obećanja, bila je boja dana u kojem sam otišla u bolnicu na operaciju. Kakvo raspoloženje – takva i boja.

U dve nedelje – od dijagnoze do operacionog stola – tražila sam simboliku u svemu oko sebe. Prognozirala rezultat iz boje oblaka. Slutila rezultat biopsije iz znakova pored puta. U purpurnom nebu videla krv i nadolazeću smrt. U Dunavu boje štavljene kože videla kako mi bolest oduzima snagu i kako je ovoga puta zaista moja koža u igri. A u stvari, bila sam okamenjena, kao bolivijsko jezero Salar de Ujuni – najveće prirodno ogledalo na svetu. Prekrivana svojim i tuđim suzama zbog bolesti, ličila sam na to jezero u vreme kiša, kada priroda pravi efekat neba na zemlji i zemlje na nebu. U meni je bila i moja tuga i tuga mojih, a raspadala sam se i rastakala u svakoj kapi prolivenoj iz oka.

To sam bila ja ispod okamenjene „žene-stene”. Ko je pažljivije gledao, mogao je ispod površine da uhvati sve nijanse preplavljenih osećanja. Tada sam gušila, a danas puštam da se vidi na meni ono što je u meni, pun kolor života, u svemu što je dato. Nije se taj prelazak desio sam od sebe. Čekala sam dve, pa dve nedelje. Od dijagnoze do operacije, od operacije do prve kontrole. Mesec dana. Ništa posebno, za neke. Za mene je tih 30 dana s kraja leta ’99. godine bilo veliko kao putovanje na Mesec. Bilo je sve samo ne idilično doba blagog sunca nad Novim Sadom i preplanulih osmeha posebne radosti koje su doneli kraj bombardovanja i obećanja lepšeg i boljeg života.

„Sačekaćemo nalaze biopsije. Ne brinite, biće sve u redu.” – izgovorio je lekar dovoljno uverljivo da mi se navuče mrak na avgustovsko pre podne. Ne znam da li zbog tih reči ili svega što su one činile u mojoj glavi, tek žuta boja straha prva je probila posle prvog šoka i potpuno me pritisla pri povratku ka kancelariji.

Nije to bila ona kukuruzno žuta koja sluti toplu jesen. Nije bila ni zlatna, koja bi trebalo da sija kao mojih “najboljih” 30 godina koliko sam nosila na klecavim nogama preko vrelog asfalta. Više je to bila limun žuta kao opomena da sam pogrešila što nisam hranila telo kako valja. Na momente je prelazila u tamni senf, kao gorko podsećanje da sam često bila ogorčena na sve i svašta.

Učili su me da idem kroz život otvorenih očiju. Gledala sam i procenjivala svaku priliku, ali nisam videla dolazeću nepriliku. Nisam videla ni u sebi ni pored sebe onu žutu žutu koja najavljuje opasnost. Tek sam na ispisanom mišljenju lekara prvi put videla upozorenje za opasan prelaz na drugu stranu života.

Nije to bilo prvo suočavanje s bolešću, ali hronični problemi sa sinusima, dečje bolesti i lakše povrede zbog nestašluka svrstavali su me u kategoriju: zdrava! Kako to da „žena-stena” nije znala gde će pasti (kao ni svi oni koji bi inače, seli). Tih godina, iskreno, malo sam i sedela. Više sam letela – na poslu, kod kuće, s druženja na druženje, s obaveze na obavezu. Zastala bih samo na tren i to kad bi me umor savladao, pa bih utonula u san i pre nego što glavu na jastuk spustim. Druge signale tela nisam ni videla ni čula. Ono je bilo tu da nosi „vrelu glavu”, da ispuni sve želje mladosti, nesvesno šta znači reč „usporiti”.

Operacija zakazana nedelju dana posle dijagnoze još više me je ubrzala – za završavanje svega što „ne može da čeka” dok budem odsutna s posla. Da, taj doživaljaj obaveze prema svemu i svakome, osim sebi, dolivao je bes u moj strah, posebno u razgovoru s najbližima. „Ma, biće sve u redu. Odmori se malo, molim te.” – dovoljno da puknem pod njihovim rečima kao zrela breskva. „Kako znaš da će biti dobro? Moram da…” – nabrajala sam sve čemu nisam našla vreme za odlaganje i posle prvog udaha za odgovor, ja bih počela da prskam rečima po svima, kao kisela mandarina. Nije da nisam pokušavala da ugasim vrelinu besa u sebi i ublažim ljuto-crvene reči, ali retko mi je polazilo za rukom u prvih nedelju dana. Ljutila sam se na sudbinu, okolinu, sebe, bolest, lekare… Na fotografijama iz tih dana ličim pomalo na trulu višnju. Baš kako sam se i osećala – prezrela, gotova, pred padanjem.

„Kolega, je li kod vas ova pacijentkinja?” – čujem početak rečenice i kako jedan od lekara izgovara u nastavku moje ime i prezime. Koračam sa ocem hladnim hodnikom Instituta u Sremskoj Kamenici, a klecam u sebi svakim korakom. “Jeste, ali ne mogu ja da je operišem. Dosta mi je za sutra. Uzmite je vi!” – kao u igri između dve vatre. Prebacio me u tuđ teren. Vrelije u mojoj glavi nije moglo biti. Crvena crvena. U CMYK paleti – 0 100 100 0. Kao raspon moje energije. Kao raspon moje želje za životom. Na tom hodniku sam proključala i tek se na hladnom čaršafu bolesničke sobe od umora ohladila. Poslednja kap u punoj čaši bile su očeve suze. Lekar, a ne može meni da pomogne. Pretvorio se u senku na kojoj su jedino oči otkrivale da je živ. Nije dozvoljavao da mu uhvatim pogled. Znao je da će mi biti dovoljan i tren da uhvatim sve neizgovoreno.

Zatvore se vrata. Najdraže biće ode i ti se slomiš sam u krevetu. Slomi te umor neizvesnost; briga svih oko tebe; ledeni glas lekara u hodniku… Umorio me i prelazak Dunava skelom jer ni jedan most nije ostao posle ranjavanja Novog Sada. “Zašto baš ja?” “Šta sam skrivila da mi se ovo desi?” “Zašto ja ne prolazim lako kroz život kao drugi?” – i ja sam ranjena kao ovaj grad u sebi cvilela. Na momente sam imala utisak da grane zimzelenih stabala ispred prozora pomera moja zavist. Zelena zelena. Pre će biti ona bakarno zelena jer su kroz mene prolazile i toplina i elektricitet kao kroz najbolji provodnik očaja. San bi bio uteha. Nema ga, pa je najlakše da se praviš da spavaš. Ne vidiš poglede s drugih kreveta. Ne vidiš njihovu nadu. I tvoja ti je teška. Zatvoriš oči i – kao u dečjoj igri “ne vidiš me”. Malo sutra. Iskrice pred očima sjaje i kad žmuriš. Možda je to zbog suza, a možda i od nadanja.

Ja sam dugo odlagala da podignem oči s vlažnog jastuka. Bila sam ubeđena da će ostati zelena boja žuči na mestu koje je upijalo suze. Kada su presušile, prvo sam ugledala gorska stabla ispred prozora bolesničke sobe. I svetla i tamna i crnkasta i s njima ja u staklu, lomna ko staklo. Od nekud je kao krhotina došla i rečenica “Nemoj biti slezeno!” Slezeno, slabić, mekušac, nejako biće…  Majka hrabrosti i njena deca, kao u romanu, bila je moja majka. Znala je kada da mi dođe. Samo u mislima, ali dovoljno. Soba u kojoj sam ležala nije više sterilna zahvaljujući plavom odsjaju dolazećeg mraka. “Neću biti slezeno, ali…” Još uvek tužna, ali ne zbog sebe, već zbog tuge onih koje volim, borim se protiv modro plavog talasa koji me preplavljuje. Tražim hrabrost u pogledu na šumu i pokušavam da vratim gorski pogled u razgovoru sa ostalim bolesnicama. Dočekuju me modre oči starice na krevetu preko puta mene. Ne prestaje da priča i ne dozvoljava da utonem ponovo u jastuk. Bez igde ikoga, ni dece, ni muža, ni rodbine, ni… najvedrija je u sobi. “Mala, brzo će sve ovo biti lane. Veruj mi”. U pravu je, verujem joj, ali ne mogu da zamislim dogodine i osvrnem se na lani, kad niko ništa ne zna da ti kaže dok sve ne prođe.

“Ujutru ste prvi na programu. Hajde, šta ste se umusile. Optimizam jača organizam” – uz dug pogled poput Elizabet Tejlor najavila mi je medicinska sestra to veče jedinu izvesnost. Znam da sam prva na programu. Danas nisam sigurna da su baš ljubičaste bile njene oči ili su samo upile boju naših indigo misli. Ne znam, al’ ih još uvek pamtim. Od tog trenutka više se nikad nisam umusila. Nisam ni slezeno. Ni šućmurasta. Ni bezbojna. Ni provodina. Ni uplašena – od bolesti, od života, od smrti, od ljudi, od sudbine, od uspeha, od neuspeha, od početaka, od završetaka, od bliskosti, od napuštanja, od strahova… Jedan pogled i vedar glas pomogli su da drugu nedelju neizvesnosti završim u boji smiraja i noći u kojoj se spava bez buđenja, kao najava kraja jednog košmara.

Prepuštanje. Lekcija koju sam to veče naučila. Nema više grčevitog držanja ni za šta. Samo prepuštanje, kao kad uskočiš u različak plavi talas i prepustiš se – životu, lekarima, veri u dobrotu, u ljude, u… život između crne i bele strane. Između straha i hrabrosti, vere i sumnje, smeha i plača, sastanaka i rastanaka sa sobom i drugima, sa prijateljima i neprijateljima… U jednoj noći možeš da odrasteš, ali i ponovo postaneš dete; možeš da se izgubiš, ali i da ponovo pronađeš sebe u najmračnijem uglu svojih strahova; možeš da prestaneš da zagrćeš ljutnju kao bobice pod korom nara koji nevoljno pukne, kad se najmanje nadaš. Baš kao što pukne i bolest posle koje se ne brišu mrlje. Moje fleke su ostale kao trajni podsetnik. Ne brišem ih. Čuvam da me podsećaju na divne lekare, na nežne sestre, na brižne roditelje, na pažljivog brata i nesebičnog muža, na vredne prijatelje, na sve kojima sam zahvalna što su preuzeli deo mojih briga da mi olakšaju teške dane; na sve koji su dobili drugu priliku, ali i na sve koji su izgubili teške bitke, posebno na one koji se još uvek bore i koji su u gorkim lutanjima za lekom. Jer, gorak ukus portage za zdravljem, gorak je jednako kao istina da smo prolazni – kao dan i noć, kao svetlo i senka, kao svi koji behu i koji će biti. I kao što svaki uzrok ima posledicu, svaki početak i svoj kraj; svaka lepa strana i onu manje lepu, tako i život. I kad nije u najlepšem svetlu i dalje je život. Da se živi. Bez prosipanja i rasipanja. U punom koloru. Zato sam danas i šarenopirgava i dezenirana kao vitraž i šaškasto lepršava kao pačvorak i otkačeno otvorena i… – optimista u svemu i prema svemu. Nema više šućmirastih dana, jer je svaki satkan od čvrsto prepletenih niti u bojama radosti za svaki dan života.

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.