You are currently viewing Писма из Русије – Наши Руси

ПИСМА ИЗ РУСИЈЕ – НАШИ РУСИ

Русе сам познавао само из филмова, из прича оних који су са њима друговали и из романа које сам читао, неке са вољом, а неке јер сам морао. Нисам имао лично искуство из прве руке. И да се одмах разумемо – ја сам упознао Московљане! Не знам какви су Руси из других делова те огромне земље, али верујем да су другачији. Као што су Срби ван Београда другачији од становника наше престонице. У много чему много другачији …

* * *

Колико је далеко Москва? Три сата лета? Пут до Москве траје много више од три сата лета, поготово нама „из унутрашњости“. Све у свему, од Врњачке Бање  до стана у Москви (преко Домодедова) равно дванаест сати. У друштву то време брже прође, уз мене је, као увек, моја Јасмина.

Крај је октобра, па се Москва не види лепо из ваздуха, али је довољно видљиво да се спозна колики је то град! Ако је од аеродрома на Северу (Шереметјево) до центра града 60 км, и од аеродрома на Југу (Домодедово) исто толико, биће да је Москва велика скоро колика и Србија.

Лет авионом уме да буде досадан, али узлетање и слетање су доживљај за себе! Оно прво због брзине на писти и отискивања у неизвесно, а друго због олакшања што смо коначно на тлу. Како волим онај тупи, помало непријатан метални звук када се избацују точкови! И на крају аплауз путника. Као нико се не боји летења, а дланови нам црвени од пљескања!

Ја бих да устанем чим је челична птица добрано успорила, али до аутобуса се возимо још читавих пет, можда и шест минута! И после бусом још два, три минута. Толико о аеродрому који је мањи од оног на Северу …

Из аутобуса улазиш право у колону људи из које ти нема изласка све док не прођеш царину. Чим је простор мало шири, са стране су униформисани службеници аеродрома. Нису намргођени, али немају ни осмех на лицу. Затегнути као воштане фигуре, као старлете после „пластике“. Зачудо, не смета ми та дисциплина, али ипак пазим да се у овој журби не саплетем. Не знам како ће реаговати ако испружених руку полетим према некоме од њих.

Када уђеш у колону која иде у цик – цак, омеђену металним оградама, више ти нема мрдања док не прођеш царину. Никада је нисам волео. Добро, не воли је нико, али ја сам баш тремарош и пре него што се нађем испред шалтера. После искуства из Америке `97, није ми свеједно. Ипак, надам се да су браћа по вери толерантнији. Пар питања о количини девиза и рубаља које уносим и разлогу доласка у Русију и следи мени најлепши звук у том тренутку – печат!

Води рачуна да сачуваш лист папира који ћеш добити са све пасошем! То ти је имиграциони лист, на коме пише када си, где си и како ушао у Русију. За боравак дужи од десет дана, твој домаћин је дужан да оде у полицију и пријави твој боравак. Са овим нема завитлавања! Наравно, у случају да си у хотелу тај посао раде они.

Кратка пауза на столицама у ходнику док чекамо пртљаг. Оба кофера су са нама, сензори нису погрешили.

Остаје да се нађемо са Пашом, сином наших домаћина – Светланом и Андрејем. Раније смо разменили бројеве, па остаје да му јавим да смо прошли контролу и да идемо према паркингу. Каже да је већ ту, у близини, да не крећемо нигде већ да га чекамо у згради, доћи ће по нас. Размењујемо знаке распознавања и чекамо наслоњени на кофере.

Чини ми се тек што смо завршили разговор, а већ видим стаситог момка, светле косе како маше. Врло брзо долази до нас и уз ненамештен осмех пружа руку добродошлице. Преузима део пртљага од Јасмине и води нас до излаза из аеродрома. Разговор настављамо на енглеском. Стандардна питања о нашем путу, утисцима, времену, цени паркинга на аеродрому, …

Први пут сам у Русији и све ми је интересантно. Гледам околину на путу до стана и разговарам са Пашом у исто време. Оно што видим није ружно, али није ни нарочито лепо. Можда зато што је крај октобра, за Москву је то почетак зиме. Непрегледна равница, огољено дрвеће, нема зграда. Ни живота, чини се …

Али зато је улазак у град друга прича! Цивилизација почиње да се назире ретким кућама са великим имањима без економата, пољопривредних машина и слично. Житељи се, очигледно, не баве пољопривредом. Врло брзо се појављује урбано насеље, испресецано улицама. Подсећа на околину коју смо гледали путујући кроз Земун Поље старим путем за Нови Сад почетком овог века. Нема фабрика, супермаркета, било каквог привредног објекта.

На путу још увек нема гужве, Range Rover плива по добром путу. Понадах се да ћемо брзо стићи. Али, авај! После пола сата вожње, куће замењују коцкасте стамбене зграде, апсолутно немаштовите архитектуре начичкане једна поред друге. Сиве боје, грађене доста пре Перестројке, претпостављам 50 – их година ХХ века. Нешто слично сам видео у Румунији када смо 2011. године обилазили њихове бање. То је то време, сећам га се. Али, како је тада било у Совјетском савезу не знам, чуо сам разне приче оних који су у њему боравили. Сада, гледајући насеља из тог времена, верујем да су приче биле истините.

Зграде су близу улице, кретање је знатно успорено па имам времена да уочим детаље о којиам се у Русији води рачуна, а које ћу описати касније, надам се да нећу заборавити. Вероватно чу то учинити док шетам Жуковскиим, граду који се налази око 70 км од центра Москве, крају Московског рејона који знамо као Подмосковље.

Обилазницом идемо на север Москве и стижемо до стана наших домаћина, Пашиних родитеља. Светлана и Андреј су људи наших година, веома срдачни и предусретљиви. Стичем утисак да се не труде да такви буду, већ да им то иде, онако, спонтано. Не пада православној души тешко да дочека госта, па макар га никада у животу није видео.

И, ево прилике да објасним одакле ми код Светлане и Андреја, наших Руса. Када смо већ били сигурни да ћу ићи у Москву на имунотерапију (имунокорекцију, што би рекао пок. проф. Борисов), кренули смо у потрагу за смештајем. Већ на прву најаву да нам то треба, јавише се пријатељи са свих страна. Овај има овога, онај има онога, за мало па смо могли да бирамо код кога ћемо. Ипак, сетио се Деја да је овде, у лову, он био домаћин неким Русима. И да је он, са друштвом, касније био њихов гост у Русији, такође у лову негде на далеком и хладном Северу. Пушке, водка, лов, јело, … Весели неки људи, каже. Преводилац је том приликом био Светозар из Меленаца, па је, каже, добро да он зове једног од њих и пита да ли би примио на десетодневни конак Јасмину и мене. И да обавезно наведе разлог нашег доласка. Јавља нам Светозар да је Андреј рекао да нема проблема и да ће радо угостити пријатеље својих пријатеља из Србије. Ето, тако је било.

Као код нас, није прошло ни пар минута а већ је сто био пун ђаконија. Нуткање, „узми ово, узми оно …“, исто као код нас. И водка је била ту. Прошло је само два месеца од моје последње хемиотерапије, нисам пио алкохол последњих годину и по, али наздравио сам домаћинима. Ред је.

Пало је вече и ми смо били у разговору о њиховом боравку у Србији. У ствари, о боравцима, више пута су били код нас. И у Црној Гори. Мало српски, мало руски, а Бога ми мало и енглески. У неко доба придружише нам се њихове комшије са спрата ниже, који су, опет, били Пантини пријатељи! Не могу да верујем! У Москви, у једној згради, за једним столом седе људи који невезано познају и те како добро наше пријатеље у Србији! Нина и њен син, Жења седају за сто и креће прича. Нинин муж, Миша, је на послу.

Нина одавно није туриста у Црној Гори, има стан у Будви, који је купила у оно време када је то урадило на хиљаде Руса. Често је „доле“, воли тамо да буде. Весела жена, кратке плаве косе, ситније грађе, али јаког духа. Као да није довољан резак глас, своју причу употпуњава покретима руку. Не можеш да јој не верујеш. Невероватна жена! Пуна је прича о Србима и Црногорцима, манастирима, планинама. Добро познаје Србију и Србе, „православну браћу“. Не губи време, пита колико остајемо и већ, са Светланом договара план обиласка Москве и околине.

Негде на средини вечери атмосфера је потпуно без устезања, чак је и весело! Уз руску музику и мало водке, неко седи (ја …), неко игра (Јасмина и Светлана), неко пева (Нина, наравно!), а домаћин на Јандексу тражи најбољи пут до клинике Борисов, да не залутамо.

Жења, Нинин син из првог брака, је пријатан и миран човек (повукао на оца, очигледно) у раним четрдесетим. Има добар посао који га окупира, али нађе времена да се посвети себи. Разведен је од скоро и то мучи и њега и Нину. Практичан је, не губи време, него нам даје савете за које сматра да су важни за безбедан и угодан боравак у Москви. Исте вечери је изашао, купио руску картицу за мобилни и активирао је у мом мобилном телефону! Има нешто и на мајку … Објаснио ми је колико имам минута на располагању, како да допуним картицу, у којој радњи то да урадим. За сутра поподне је договорен обилазак околине. Да видимо где је метро станица, коју карту за метро купити, где се добро једе, а где добро купује, … Хвала, Жења, где чуо и где не чуо!

Дође време за починак. Домаћини су нам наменили своју спаваћу собу, они су се преместили у дечију. И испразнили ормаре! Мислио сам да је то врхунац њиховог гостопримства. Како сам се преварио. Уморни од пута заспали смо убрзо. Наравно, тек после пар коментара о људима који су нам безусловно понудили свој дом као да се знамо годинама.

Не сећам се колико је дана прошло, два или три, када су нам домаћини почели да објашњавају где се шта у стану налази, како се рукује алармом, како да водимо рачуна о мачки, фрижидер је пун да не бринемо! О чему се ради, људи?! Иду, кажу на одмор десетак дана! На Крим. Тамо никада нису били. Враћају се дан пред наш повратак у Србију. Дочекали су као својту људе које не познају, обезбедили све што треба за угодан боравак и оставили им стан да не буде гужве! Такви су Андреј и Светлана! Наши Руси.

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.