You are currently viewing Saznanje da imam rak (2)

I došao je ponedeljak. Dogovor sa lekarom je da se vidimo u 8 ujutru. Po običaju, došao sam ranije. Sedim ispred ordinacije i razmišljam šta ću i kako ću danas. Imam neke planove, ali mnogo toga zavisi od rezultata biopsije.

Imao ili nemao karcinom, ja danas treba da odem u Beograd. Odavno sam se dogovorio sa Mišom Ćirićem da toga dana napravimo emisiju o banjama za Srpsku naučnu TV. Obećao sam … A kad nešto obećam teško menjam. Beogradu treba da budem oko 17 sati. Ima još vremena …

Prolazi sestra koju odavno poznajem. Pogleda me začuđeno.

„Zašto ne ulaziš? Dr Saša te čeka.“

„Još nema osam.“

„‚Ajde, more!“

Krenem poslušno za njom i ulazim u ordinaciju. Saša me čeka za svojim stolom.

„Hej, dobro jutro! Kako si?“

„Nije loše. A ti?“ Slažem u letu uz usiljeni osmeh.

„Dobro je … sedi. U stvari nemoj, hajdemo prvo na ultrazvuk.“

Ultrazvuk je, kaže, uredan. Predlaže da se vratimo do ordinacije. Da se vratimo …

„Da ne okolišem“, kaže, „patohistološki nalaz nije dobar.“

„Karcinom?“

„Da, nažalost.“

Džabe sam se spremao za ovo što sam upravo čuo – od kolena na dole ne osećam noge, sreća da sedim. Ne znam gde ću sa rukama. Nisam siguran ni šta treba da kažem. Najradije bih da odem, pa da se vratim. Ništa od toga, znam. Sekunda traje kao minut. Dve sestre i dr Olga u susednoj prostoriji prave se da ne čuju. Kao pričaju nešto. Tiho, da nam ne smetaju. Dobro se znamo, dolazim ovde poslednjih 15 godina. I uvek sam do sada izlazio sa osmehom.

„Šta predlažeš?“

„Dobrog hirurga, za početak.“

„Imaš nekoga na umu?“

„Tim dr Peška je, kažu, dobar. Nažalost, nemam nikoga tamo.“

Razmenili smo još par rečenica. Uzimam specijalistički izveštaj i CD sa filmom u kome je moj rak u glavnoj ulozi, pozdravljam se sa svima i izlazim. Ovoga puta bez osmeha. Bilo bi glupavo, zar ne?

Iz ordinacije idem levo kroz dobro poznati hodnik u kome, srećom, nema puno ljudi. Šta sad? Trebam da javim Jasmini, ali još nisam prihvatio istinu da imam rak. Zbog ultrazvuka nisam doručkovao. Hajde da to obavim i tako kupim još malo vremena.

Nisam sav svoj. Da jesam, ne bih uzeo burek i jogurt. Dva meseca trpim bolove u želucu, pijem svakakve lekove da bol umine i sada nameravam da pojedem ono što mi najteže pada! Teško gutam. Zalogaji zastaju baš tamo gde je moj neželjeni gost. Nikako da mi pamet izađe iz jednjaka. Žmurim i zamišljam borbu zalogaja da prođe dalje. Strašno! Osećam da ću pasti pred svim tim ljudima u pekari. Ostavljam doručak i izlazim napolje.

Dolazim nekako do automobila i uzimam mobilni da javim Jasmini.

„Ćao, kako si?“

„Pričam sa Nadom. Čekamo da se javiš. Jesi završio kod Saše?“

„Jesam.“

„I?“

„Nalaz nije dobar, Mićo.“

„Imaš helikobakter?“

„Imam. Imam i rak.“

Muk sa druge strane. Baš sam mogao i drugačije da joj saopštim. Ili nisam mogao?

„Hajde dođi do mene.“

„Dolazim.“

Ulazim u jednu od kancelarija u starom banjskom Kupatilu. Jasmina i dr Nada Lazarević me zagledaju, ocenjuju kako sam. Ne znam šta njih dve vide, ali ja se osećam bolje. Vredelo mi je onih pola sata da dođem sebi, da se pripremim za ovaj susret. Uostalom, znao sam da neće biti dobro.

Sedam sa njima i započinjemo konsultacije. Kažem im šta je Saša predložio. Počinje traženje nekoga ko zna dobrog gastro hirurga. Nada zove školskog druga i opisuje mu problem. Čovek sa druge strane preporučuje prof. Radovanovića sa Prve hirurške, ali ne može on da ga kontaktira. Izbor se brzo sužava na jednog čoveka. Jasmina zove našu drugaricu, dr Maju Bašić. Bingo! Njih dvoje su, kaže Maja, radili zajedno. Javiće šta kaže profa. Nismo čekali dugo – sutra u osam da se nacrtam na VI odeljenju Prve hirurške. Od početka potrage do zakazivanja konsultacija je prošlo 15 minuta!

„Hajdemo kući, pa na put!“

„Što tako brzo?“, pita me Jasmina.

„Treba da sam u 5 na Srpskoj naučnoj TV.“

„Ti si lud!“

„Jesam.“

Iskreno sam se nasmejao i zagrlio je. Već tada mi se učinilo da će sve, ipak, biti dobro.

 

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.