Ponedeljak, 27.03.2017.
Za Beograd smo krenuli oko podne. Ja sam već ranije najavio deci da noćim, sada smo samo dopunili „rezervaciju“. Do Beograda je dva i po sata lagane vožnje, ali ova se nešto odužila. Pričali smo, kao bili raspoloženi, ali nekako na silu. Pritiska neizvesnost, strah, muka neka …
Deca su znala da imam neki ozbiljan problem. Videli smo se pre dva dana u Beogradu, pričali o tome. Znaju da je uzeta biopsija, ali ne dalje od toga. Da im kažemo odmah ili malo sačekamo? Nismo za to da se krije, bar ne više od par dana. Čak i da se nešto ovako ozbiljno može sakriti, život nikoga ne štedi. Ovo je prvi ozbiljan problem koji nas je zadesio, ali možda nije poslednji. Biće spremniji. Ako ćemo u borbu, onda idemo zajedno sa decom. Ostavio sam Jasminu ispred zgrade i krenuo u Ustaničku.
Intervju je prošao kako treba, Miši nisam rekao novost. Prijatelji smo, nisam znao kako će reagovati. Pričali smo o banjama, prirodnim resursima, privatizaciji, i tako. Tema o kojoj mogu žmureći da pričam, stres mi nije smetao. Već oko 18 sati sam bio u Vojvode Stepe i, začudo, brzo našao slobodno parking mesto.