Ja sam Maja Stević iz Beograda, imam 46 godina i ja sam jedan od pobednika.

15. decembra 2020. godine mi je dijagnostikovana akutna mijeloblasna leukemija. Počelo je sa konstantnim osećajem umora i pospanosti, gubitkom snage, kratkim dahom i bledilom lica. Nastavilo se tamno braon mokraćom i modricama po nogama. Tada već shvatam da mi se nešto dešava i odlazim da uradim analize krvi i urina. Analize – alarmantne, leukociti previsoki, hemoglobin 78, trombociti 30. Misleći da je greška, zovu me iz laboratorije da ponovim analizu krvi zbog niskih trombocita. Na ponovljenoj analizi trombociti su pali na 21. Istog dana odlazim u Urgentni centar kod hematologa. Momentalna hospitalizacija, sternalna punkcija. Sutradan, doktorka u viziti stoji ispred mog kreveta i kaže:

„Stigao je rezultat i potvrdio našu sumnju. Vi imate leukemiju. Znate, to je rak krvi“.

Ćutim, gledam kroz nju, slušam i imam utisak da ne priča meni. Minut ćutanja ukočenog pogleda. U tom momentu me je zapljusnula neka neopisiva vrućina u licu. Postavila sam samo jedno pitanje:

„Da li se to leči?“

„Da, leči se“, rekla je.

To je ono sto sam želela da čujem i bilo mi je sasvim dovoljno. Zovem supruga, saopštavam dijagnozu. On već zna. Čujem onaj očajan glas pun tuge i bola. Kroz govor mu se čuje drhtaj. Imam osećaj da plače.

„Ne brini se to se leči, ja sam dobro“.

On plače jer zna sve. Zna moje stanje. Ja ga trenutno ne znam. Osim što imam rak, ja se osećam dobro. Ne plačem, nisam uplašena. Ja znam da će ovo proći kao „Prohujalo sa vihorom“. Ja znam da sam tvrdoglava, uporna i da ću biti neko ko nije umro od raka. U tom momentu, stanje za koje ja ne znam, je da imam 92 % malignih ćelija u krvi, i već uveliko u DIK-u. /Diseminarna intravaskularna koagulacija/.

Stanje koje preživi jedan od hiljadu pacijenata. Mojoj porodici je rečeno da neću preživeti u narednih deset dana. Ja i dalje tvrdim da sam dobro. Ni jednog momenta se nisam osećala kao neko ko će umreti, ali sam jedva prihvatila da ću biti u bolnici mesec dana i da će mi opasti kosa. Ta mi je misao teže pala nego saznanje da imam leukemiju.

Kreće prva terapija koja se prima sedam dana i teče bez prestanka. Flašica kao deo nas gde god da se krećemo – ne ispuštamo je – to je nada, to je spas, to je lek.

Treći dan terapije. Stanje se komplikuje. Kašljem, otežano dišem, otičem, stomak se nadima. Imam utisak da me svi organi unutar stomaka bole. U tom momentu bila sam osam kilograma teža. Prekidaju terapiju i vode me na snimanje. Voze me na kolicima sa bocom kiseonika. Rendgen, skener, ultrazvuk abdomena. Ja se zezam sa mojim sestrama, čak smo i selfi napravili u nekom hodniku. Vraćaju me u sobu. Kateter, zabranjeno ustajanje, osim pored kreveta. Obostrana upala pluća.

U tom stanju bila sam oko nedelju dana. Za tih sedam dana radila sam vežbe disanja koje sam učila na jogi. I tako za dva dana, ubedivši sebe da mi kiseonik ne treba, isključili su ga. Cimerka dobija Koronu i prebacuju nas u drugu sobu da se naša steriliše. Saturacija 99%, iako sam imala obostranu upalu pluća.

Po povratku u našu sobu, doktorka traži da se moj krevet prebaci do vrata. Pitam je da li mogu da operem kosu.

„Nemojte još, vaše stanje nije dobro“.

Tada sam prvi put čula da moje stanje nije dobro, iako se ja tako ne osećam. Perem kosu i isfenirana sutradan čekam doktorku u viziti. Ona, vidno iznenađena i sa osmehom na licu kaže:

„Majo, ovo je iznenađujuće brz oporavak“.

Tada se cimerki do mene komplikuje stanje. Isti problem. Sada nju premeštaju do vrata. E tada sam shvatila šta znači kada nekoga stave do vrata. Istog dana uveče je preminula. Bilo mi je teško nje kao osobe, s druge strane, nisam se uplašila da će se to meni desiti jer svako je priča za sebe.

Za devet meseci nagledala sam se smrti drugih ljudi. 33 osobe je umrlo u tom periodu. Kod njih je mogla da se prepozna jedna zajednička stvar – strah. Sledi Kovid, test pozitivan, transportuju me u Batajnicu sa 0,2 leukocita. 16 ljudi u sobi, stres, napetost. Nema sna, neonke šljašte sa plafona, nestručne ubice oko nas. Neznanje, nezainteresovanost.

Borim se za sebe kako umem, ne dam, vičem, tražim mog hematologa. Kome da poverim život, ljudi umiru kao dobar dan. Suprug pokušava na sve načine da me izvadi odande. Ne može, zavisna sam od transfuzije. Bila sam sve što je trebalo da budem – ludača, borac, pozitivac. Idem kući, sve me moje čeka. Iako vidno iscrpljena, mozak luči serotonin. Hormon sreće se ide kroz celo moje telo. Kratko vreme za predah. Sve bih, i svuda bih… ali dovoljno za sreću, nežnost i zagrljaj. To mi je bilo preko potrebno. Toplina doma i porodica. Jačam, spremam se, idemo na drugu terapiju.

Prijem u bolnicu, standardna procedura. Senke na plućima kao posledica Kovida. Druga terapija se nastavlja sa komplikacijama (gljivice na plućima). 12 dana temperature i alergijsko gušenje od antibiotika. Lepša strana u svemu tome je da mi je to pola prve terapije skinulo blasti sa 92% na 7%.

Pošto mi je prva terapija prekinuta, drugu mi ponavljaju još sedam dana umesto najavljena tri. Iako je rizik zbog gljivica, pulmolog odobrava terapiju. Doktorka me je tada pitala da li ja pijem nešto što oni ne znaju.

„Ne“, rekla sam.

Ona me ponovo pita da li je to sigurno, jer je bila vidno iznenađena mojim napretkom. Rekla sam da sam upućena i da znam da je alternativa za nas opasna i da može da nas ubije. Tada mi je rekla da na mom desnom plućnom krilu postoji jedna rupa, u kojoj se nalazi to klupko gljivica. Tako su mi objasnili. Ja sam inače uvek sve pitala i sve me zanimalo. Doktorka mi je posle nedelju dana saopštila:

„Majo, vaša pluća su za nas enigma. Ona rupa što je bila, više ne postoji.“

Sada ću Vam objasniti kako.

Vežbama disanja oporavila sam svoja pluća toliko sam posle DIK-a i Kovida imala spirometriju 102. Što se gljivica tiče, povezivala sam se sa sobom tako što sam zamišljala sebe u svom telu kao malu. Kako stojim ispred svojih pluća. Na tu rupu bih naslonila nos i velikim udahom bih izvlačila te gljivice, a izdahom bih ih izbacila napolje. To sam radila svako veče nekoliko dana, dok u potpunosti nisam izvukla sve i u mojoj vizuelizaciji to mesto je postalo potpuno obnovljeno. Treće je, da sam u periodu između prve i druge terapije, dok sam tih mesec dana čekala, zamišljala sebe kako se penjem kroz šumu na veliko brdo, na sam vrh, obasjan suncem. Kada se popnem na vrh, moje telo počinje da se ispunjava tom energijom od glave do stopala. Širom raširenih ruku primam sa osmehom na licu taj zrak sa radošću i gorim sebi:

„Moja krv je zdrava, moja srž je zdrava, ja sam potpuno zdrava“.

To je postao moj svakodnevni ritual, koji mi je pomogao da se isceljujem mnogo brže i koji je dao rezultate. To praktikujem i dan danas i posle četiri godine lečenja. Lekari kažu 50/50. Oni su svojih 50% obavili, a ja ostalo. To je taj deo našeg posla koji trebamo obaviti, jer da toga nije bilo, njihovo lečenje ne bi bilo kompletno.

Naš deo koji ne odradimo je razlog relapsa bolesti i neuspešnog lečenja, pa onda tražimo krivca. Mi smo sami sebi uspeh ili neuspeh, zavisi šta preduzmemo da bi sebi pomogli. Najopasnija bolest je strah. Bilo je momenata kada sam ga i ja osećala, ali nisam dozvolila da traje i da me parališe. Sve u svemu, posle druge terapije bila sam u potpunoj remisiji sa 3% blasti. Komisija odlučuje da nisam za transplantaciju. U tom periodu bila sam jedina sa AML koja je prošla bez transplantacija koštane srži.

Treća i četvrta terapija prošle su bez ijedne komplikacije, čak ni temperature. Bila sam najpozitivniji pacijent. Našminkana, sa prelepim turbanima koje sam pravila od raznih marama. Bila sam neko ko inspiriše druge koji dolaze. Razgovarala sa njima, davala im volju, nadu, motivaciju. Ima ljudi koji ne veruju u čuda. Ima i onih kojima od straha ništa ne dopire. Ima i onih koji se predaju misleći da je sve gotovo ako imaju rak. Takvi, na žalost, više nisu među živima. Nisu uradili, ono najvažnije – nisu razgovarali sami sa sobom. Porodica je ljubav, prijatelji su podrška, doktori su nada, sestre su pažnja, ali snaga i želja je samo u nama.

Zdrava duša znači zdravo telo. Mi smo kreatori svega u nama. Ako smo mogli da kreiramo bolest, možemo da kreiramo i zdravlje. Bitno je ono što je unutar nas. Rak može biti jedno putovanje i iskustvo koje nam pomaže da spoznamo sebe, da se promenimo, da volimo sebe više nego ikad, da volimo život i prigrlimo ga svom snagom. Mi smo gospodari našeg života. On je naš. On je dragocen. Naš um je naša snaga. Naše misli  su naša bolest ili zdravlje.

Kada se sve ovo objedini u jednu celinu, tada možemo sa ponosom reći „Ja sam potpuno zdrava“.