Eseji

Postoje slike koje se ne gledaju očima, nego onim mestom u čoveku gde su ostali strah, sećanje i rana. Takve slike ne traže tumačenje, nego prepoznavanje. Gledam čoveka na litici, i ne vidim samo pejzaž, ni oluju, ni munju, ni dramatičan prizor prirode. Vidim nešto mnogo dublje i mnogo strašnije. Vidim čoveka dovedenog do kraja svog dotadašnjeg sveta. Vidim onaj trenutak kada život više nije ono što je bio, a novi još nije počeo. Vidim granicu na kojoj čovek stoji

Stoji pred njim. Ne zna koliko je dubok, koliko dugačak, ni gde se nalazi izlaz. Magla skriva puteve, kao što neizvesnost skriva budućnost. Takav je trenutak kada čovek prvi put čuje svoju dijagnozu. U tom času svet ne nestaje, ali prestaje da bude jasan. Sve ono što je juče izgledalo čvrsto počinje da se rastvara u izmaglici. Planovi, navike, sigurnosti, svakodnevni mali rituali. Sve to stoji iza leđa čoveka koji sada gleda u lavirint. A ispred njega je nešto što

Postoje trenuci u životu kada ti se učini da je sve što si do tada znao izgubilo oblik. Dan kada čuješ dijagnozu ne mora nužno da bude najteži dan tvog života, ali je verovatno bude najtiši. Sve spolja ostane isto, a u tebi se nešto duboko poremeti. Ljudi govore, automobili prolaze, telefoni zvone, jutra sviću kao i ranije, ali ti više nisi isti. Kao da ti je neko izmakao tlo pod nogama, a ostavio te da stojiš i praviš se

Stojiš usred svog bogatstva i prvi put jasno vidiš koliko je ono nemoćno. Novčanice su ti u rukama, zlato je oko tebe, sve ono za čim si trčao, što si gomilao, čuvao, branio, merio kao dokaz uspeha. Sve je tu. I sve je odjednom bezvredno. Ne zato što je nestalo, nego zato što više ne može da ti da ono što ti sada jedino treba. Zdravlje. Dok si bio zdrav, činilo ti se da je novac odgovor na gotovo svako