Čini mi se tek što smo završili razgovor, a već vidim stasitog momka, svetle kose kako maše. Vrlo brzo dolazi do nas i uz nenamešten osmeh pruža ruku dobrodošlice. Preuzima deo prtljaga od Jasmine i vodi nas do izlaza iz aerodroma. Razgovor nastavljamo na engleskom. Standardna pitanja o našem putu, utiscima, vremenu, ceni parkinga na aerodromu, …

Prvi put sam u Rusiji i sve mi je interesantno. Gledam okolinu na putu do stana i razgovaram sa Pašom u isto vreme. Ono što vidim nije ružno, ali nije ni naročito lepo. Možda zato što je kraj oktobra, za Moskvu je to početak zime. Nepregledna ravnica, ogoljeno drveće, nema zgrada. Ni života, čini se …

Ali zato je ulazak u grad druga priča! Civilizacija počinje da se nazire retkim kućama sa velikim imanjima bez ekonomata, poljoprivrednih mašina i slično. Žitelji se, očigledno, ne bave poljoprivredom. Vrlo brzo se pojavljuje urbano naselje, ispresecano ulicama. Podseća na okolinu koju smo gledali putujući kroz Zemun Polje starim putem za Novi Sad početkom ovog veka. Nema fabrika, supermarketa, bilo kakvog privrednog objekta.

Na putu još uvek nema gužve, Range Rover pliva po dobrom putu. Ponadah se da ćemo brzo stići. Ali, avaj! Posle pola sata vožnje, kuće zamenjuju kockaste stambene zgrade, apsolutno nemaštovite arhitekture načičkane jedna pored druge. Sive boje, građene dosta pre Perestrojke, pretpostavljam 50 – ih godina XX veka. Nešto slično sam video u Rumuniji kada smo 2011. godine obilazili njihove banje. To je to vreme, sećam ga se. Ali, kako je tada bilo u Sovjetskom savezu ne znam, čuo sam razne priče onih koji su u njemu boravili. Sada, gledajući naselja iz tog vremena, verujem da su priče bile istinite.

Zgrade su blizu ulice, kretanje je znatno usporeno pa imam vremena da uočim detalje o kojima se u Rusiji vodi računa, a koje ću opisati kasnije, nadam se da neću zaboraviti. Verovatno ču to učiniti dok šetam Žukovskiim, gradom koji se nalazi oko 70 km od centra Moskve, kraju Moskovskog rejona koji znamo kao Podmoskovlje.

Obilaznicom idemo na sever Moskve i stižemo do stana naših domaćina, Pašinih roditelja. Svetlana i Andrej su ljudi naših godina, veoma srdačni i predusretljivi. Stičem utisak da se ne trude da takvi budu, već da im to ide, onako, spontano. Ne pada pravoslavnoj duši teško da dočeka gosta, pa makar ga nikada u životu nije video.

I, evo prilike da objasnim odakle mi kod Svetlane i Andreja, naših Rusa. Kada smo već bili sigurni da ću ići u Moskvu na imunoterapiju (imuno korekciju, što bi rekao pok. prof. Borisov), krenuli smo u potragu za smeštajem. Već na prvu najavu da nam to treba, javiše se prijatelji sa svih strana. Ovaj ima ovoga, onaj ima onoga, za malo pa smo mogli da biramo kod koga ćemo. Ipak, setio se Dejan da je ovde, u lovu, on bio domaćin nekim Rusima. I da je on, sa društvom, kasnije bio njihov gost u Rusiji, takođe u lovu negde na dalekom i hladnom Severu. Puške, vodka, lov, jelo, … Veseli neki ljudi, kaže. Prevodilac je tom prilikom bio Svetozar iz Melenaca, pa je, kaže, dobro da on zove jednog od njih i pita da li bi primio na desetodnevni konak Jasminu i mene. I da obavezno navede razlog našeg dolaska. Javlja nam Svetozar da je Andrej rekao da nema problema i da će rado ugostiti prijatelje svojih prijatelja iz Srbije. Eto, tako je bilo.

Kao kod nas, nije prošlo ni par minuta a već je sto bio pun đakonija. Nutkanje, „uzmi ovo, uzmi ono …“, isto kao kod nas. I vodka je bila tu. Prošlo je samo dva meseca od moje poslednje hemioterapije, nisam pio alkohol poslednjih godinu i po, ali nazdravio sam domaćinima. Red je.

Palo je veče i mi smo bili u razgovoru o njihovom boravku u Srbiji. U stvari, o boravcima, više puta su bili kod nas. I u Crnoj Gori. Malo srpski, malo ruski, a Boga mi malo i engleski. U neko doba pridružiše nam se njihove komšije sa sprata niže, koji su, opet, bili Pantini prijatelji! Ne mogu da verujem! U Moskvi, za jednim stolom sede ljudi koji nevezano poznaju i te kako dobro naše prijatelje u Srbiji! Nina i njen sin, Ženja sedaju za sto i kreće priča. Ninin muž, Miša, je na poslu.

Nina odavno nije turista u Crnoj Gori, ima stan u Budvi, koji je kupila u ono vreme kada je to uradilo na hiljade Rusa. Često je „dole“, voli tamo da bude. Vesela žena, kratke plave kose, sitnije građe, ali jakog duha. Kao da nije dovoljan rezak glas, svoju priču upotpunjava živahnim pokretima ruku. Ne možeš da joj ne veruješ. Neverovatna žena! Puna je priča o Srbima i Crnogorcima, manastirima, planinama. Dobro poznaje Srbiju i Srbe, „pravoslavnu braću“. Ne gubi vreme, pita koliko ostajemo i već, sa Svetlanom dogovara plan obilaska Moskve i okoline.

Negde na sredini večeri atmosfera je potpuno bez ustezanja, čak je i veselo! Uz rusku muziku i malo vodke, neko sedi (ja …), neko igra (Jasmina i Svetlana), neko peva (Nina, naravno!), a domaćin na Yandeks aplikaciji traži najbolji put do klinike Borisov, da ne zalutamo.

Ženja, Ninin sin iz prvog braka, je prijatan i miran čovek (povukao na oca, očigledno) u ranim četrdesetim. Ima dobar posao koji ga okupira, ali nađe vremena da se posveti sebi. Razveden je od skoro i to muči i njega i Ninu. Praktičan je, ne gubi vreme, nego nam daje savete za koje smatra da su važni za bezbedan i ugodan boravak u Moskvi. Iste večeri je izašao, kupio rusku karticu za mobilni i aktivirao je u mom mobilnom telefonu! Ima nešto i na majku … Objasnio mi je koliko imam minuta na raspolaganju, kako da dopunim karticu, u kojoj radnji to da uradim. Za sutra popodne je dogovoren obilazak okoline. Da vidimo gde je metro stanica, koju kartu za metro kupiti, gde se dobro jede, a gde dobro kupuje, … Hvala, Ženja, gde čuo i gde ne čuo!

Dođe vreme za počinak. Domaćini su nam namenili svoju spavaću sobu, oni su se premestili u dečiju. I ispraznili ormare! Mislio sam da je to vrhunac njihovog gostoprimstva. Kako sam se prevario. Umorni od puta zaspali smo ubrzo. Naravno, tek posle par komentara o ljudima koji su nam bezuslovno ponudili svoj dom kao da se znamo godinama.

Ne sećam se koliko je dana prošlo, dva ili tri, kada su nam domaćini počeli da objašnjavaju gde se šta u stanu nalazi, kako se rukuje alarmom, kako da vodimo računa o mački, frižider je pun da ne brinemo! O čemu se radi, ljudi?! Idu, kažu na odmor desetak dana! Na Krim. Tamo nikada nisu bili. Vraćaju se dan pred naš povratak u Srbiju. Dočekali su kao svojtu ljude koje ne poznaju, obezbedili sve što treba za ugodan boravak i ostavili im stan da ne bude gužve! Takvi su Andrej i Svetlana! Naši Rusi.