Svaki odlazak od kuće često u putniku izaziva blagu nelagodu, jer i nestrpljenje može da bude nelagodno. Nije svako putovanje isto i na njega se ne kreće iz istih razloga, ali se pakovanje uvek svodi na iste ili slične potrepštine. Ima jedno putovanje koje se razlikuje od drugih, ne samo po sadržaju kofera. To je ono putovanje koje te u isto vreme i raduje i uznemiruje, na koje krećeš uplašen i pun nade istovremeno, ono zbog koga postavljaš pitanje koje ne smeš da izustiš, od koga zatreperiš. „A šta ako …?“ Sa „šta ako“ počinju pitanja koju svaki moj saborac postavi sebi bar jednom dnevno, ali o tome ćuti. Zna da sumnja potkopava nadu, pa od nje (sumnje) beži. Ne zna gde, ali samo neka je što dalje.
Kofer za to drugačije putovanje se razlikuje samo po jednoj stvari, ali ona iako tako mala, čini to putovanje sasvim drugačijim od drugih. Ta je razlika u par papira, a tako je važna ta mala razlika! Mnogi misle da je putovanje do dalekih i egzotičnih destinacija „jednom u životu“, „životna šansa“ i slično. Blago njima! Zdravi su pa ne znaju šta je putovanje koje život znači, a još manje znaju šta je životna šansa. Želim im da još dugo žive u tom neznanju!
Odlučili smo da u Moskvu idemo sa dva manja kofera. Više možemo da ponesemo, a i nikad se ne zna – koferi se gube na aerodromima – a u Moskvi treba ostati dve nedelje. Rasporedili smo stvari tako da u tuđini ne ostanemo bez osnovnih potrepština ako neki senzor na beskonačnoj traci naš kofer usmeri na drugi kraj sveta od onoga u koji smo se mi uputili.
Kofer koji ne ide sa tobom u avionsku kabinu je lako spakovati, ali lični prtljag je nešto drugo. Spisak stvari koje ne smeju da se u njemu nađu je podugačak. Na vrh, kao poslednju stavku na spisku, stavljam svoju najvažniju životnu priču – medicinsku dokumentaciju. U njoj je deo moje prošlosti i cela moja budućnost. Sve što mi je od života ostalo stane u tri, četiri pasusa na jeziku za koji kažu da je mrtav. Da li je moguće da moju budućnost predviđa mrtav jezik? Biće da je baš tako.
U realan svet me vraćaju Jasminine reči.
- Sve si spakovao? Pogledaj još jednom …
- Da, išao sam po spisku. Sve je tu.
- Spreman?
- I, bre, itekako!
Mora da je glupavo izgledao namešten osmeh. Čekam da izađe iz sobe, da sednem na krevet, pored kofera. Malo mi je muka. Šta će mi tamo reći? A ako ne pomogne? Moraću opet da idem ili je dovoljno jednom?
Jasmina ponovo ulazi u sobu. Spuštam glavu, kao proveravam nešto. Stani suzo izdajice …
