Neposredno pre nego će krenuti, prijatan, ali odsečan ženski glas upozorava putnike da se odmaknu od vrata vagona metroa.
„Внимание, дверь закрывается“
Moskovski metro je prvi kojim sam se vozio. Slušao sam ranije razne priče o metrou u velikim evropskim gradovima, pa sam se nadao da će ovaj, bez koga nećemo moći na svakodnevnu terapiju, biti drugačiji. I on to, zaista, jeste – bezbedan, uredan i brz. Strašno brz! I jeftin. I tačan! Na kojoj god da si stanici nećeš čekati duže od dva minuta.
Naše prvo popodne u Moskvi proveli smo sa Ženjom, komšijom sa drugog sprata. Čim je došao sa posla krenuli smo u obilazak kraja u kome smo odseli. Urbano naselje, ne starije od 50 – ak godina, sa puno zgrada, prodavnica, restorana i jednim šoping molom. I autobuskom i metro stanicom. Sve što ti treba za život nalazi se u krugu od kilometra! Kasnije sam video da je blizina metro stanice možda najvažnija za ugodniji život u Moskvi.
Dok stojimo ispred šaltera za kupovinu karata, domaćin nas staloženo upućuje u prednosti i mane pojedinih opcija. Dve osnovne grupe karata su po broju vožnji i po broju dana, bez obzira na broj vožnji. Vodi računa da se u Moskvi možeš voziti celi dan jednom vožnjom – dokle god si ispod zemlje (ne izlaziš iz sistema metroa) računa ti se jedna vožnja! Pošto ostajemo 12 dana, predlaže da kupimo nedeljne karte, koje ćemo obnoviti iduće sedmice. Sedam dana neograničene vožnje metroom u jednoj svetskoj prestonici košta 830 rubalja, ili u našim parama malo više od 11 evra! Godišnja karta je 18.900 rubalja (250 evra). Kada sam već kod cena javnog prevoza u Moskvi ne mogu da čekam da kažem koliko košta taksi u Moskvi – vozili smo se sat i po za 10 evra! Alo, Beograde, gde si?
Ulaz u stanicu je kako gde, negde uočljiv iz daleka, negde mali i neugledan. Ali, iznad svakog ulaza na desetak metara visine stoji veliko „M“, crveno – beli znak moskovskog metroa, njega ne možeš da promašiš. Naša stanica je„Водный стадион“ .
Metro u Moskvi ima 15 linija, više od 200 stanica, nema dela grada dokle nije došao. Za brzo snalaženje u Moskvi ti je potrebna metro aplikacija za mobilni koja je odlično uvezana sa Google Maps. Zato pre odlaska u Moskvu, skini sa neta mape Moskve koje ćeš kasnije koristiti off line, ili to učini tamo gde imaš bežični signal (a ima ga svuda!). U Moskvi možeš da koristiš njihov Google – Yandex. Mape su odlične (ja sam neko vreme koristio njihovu navigaciju u Srbiji) i rade besprekorno. Za planiranje obilaska Moskve ukucaj destinaciju u metro aplikaciju (može i latinicom) i dobićeš grafički prikaz metro linija kojima stižeš do tamo, sa sve pisanim uputstvom! Zato, kada planiraš samostalno da ideš u Moskvu traži ne netu hotel u čijoj je blizini metro stanica i ne brini, stići ćeš svuda za male pare!
U metro se silazi tek kada prođeš bezbednosnu proveru. Prolaziš kroz metal detektor (kao na aerodromu), pored koga obavezno stoje dva policajca. Nekoga zaustave, nekoga ne. Ocenjuju putnike vizuelno i nenametljivo nekim svojim algoritmom, ali sa putnom torbom nećeš proći bez provere, zato izbegavaj da sa bagažom ideš metroom. Ispred pokretnih stepenica je rampa, koju prođeš kada prisloniš karticu na skener. Na svakoj stanici možeš da kupiš kartu, zato ne brini ako te skener ne pusti zato što je kartici istekao rok ili broj vožnji.
Već u drugoj polovini vožnje pokretnim stepenicama uočava se izgled perona. Razlika između onoga gore i ovoga dole je za neverovati dok ne vidiš uživo ili na slici. Većina perona je urađeno tako bogato da sam par puta pomislio kako u Moskvu treba doći ako ni zbog čega drugog, a ono da se vidi metro! Imam more fotografija skoro svake stanice, jer sam se sa Jasminom vozio i onim linijama koje nam nisu bile potrebne za put do klinike i kući. Samo da vidimo perone! Silazili smo da se divimo i nastavljali dalje. Treba da ponovim da je sav taj put na kartici registrovan kao jedna vožnja? Internet je pun fotografija moskovskog metroa, sa detaljnim opisom svake stanice, zato neću dalje opisivati metro koji liči na muzej. A možda i zato što ne nalazim adekvatne reči za ono što sam video …
Ono što mi je ostalo u sećanju jesu putnici u metrou. Voziš se svaki dan po najmanje sat vremena, pa imaš vremena na pretek. Računam da se metroom vozi „običan“ narod, srednji sloj, svuda u svetu, pa i u Moskvi. I biće da je to tačno – kasnije sam video da gužvu u saobraćaju na površini prave oni kojima je ispod časti da se voze pod zemljom. Da se vratim na putnike i običaje u metrou. Jeste im metro brz i ide na svaka dva minuta, ali nigde (i slovima: nigde!) nisam video guranje (a mnogi se baš žure) i galamu! Čak ni priču, ljudski glas! Jedini glas koji sam čuo jeste onaj iz zvučnika vagona. Ljudi koji idu sporije propuštaju one koji žure, mlađi često ustaju starijima ili trudnicama, komunicira se pogledima (čak se i „hvala“ kaže blagim naklonom). U vagonu ima više čitača nego onih koji u rukama nemaju knjigu, čak i mladi ljudi čitaju! Onima koji koriste mobilne vire slušalice iz ušiju, ali nema razgovora, niko ne želi da uznemiri ostale. I jeste logično, jer metro je bučan – da bi te sagovornik čuo moraš da povisiš ton.
Koristiti moskovski metro je za mene bilo, mogu reći, uživanje! Ići prvi put po svetskoj metropoli izaziva i dozu nesigurnosti. Kako stići do klinike, šta ću ako zakasnim, i tako. Već prvog dana sve su strepnje postale prošlost. Osim što sam se osećao bezbednim (verujem da u svakom vagonu ima nekoliko „onih“ u civilu), i što je sve čisto i uredno, linije su formirane tako da ti je sve jasno posle dve, tri vožnje. Ako još koristiš mobilnu aplikaciju, mogućnost greške svodiš na slučajnost. Znao sam da smo prvog dana ušli u pogrešan vagon (jer smo presedali) jer sam se setio napomene našeg domaćina da „muški glas obaveštava putnike na linijama od periferije prema centru, a ženski obrnuto“. Pošto smo se vraćali u stan, a govori nam muškarac nešto nije u redu! Na prvoj stanici smo izašli i promenili smer. Posle je sve prešlo u rutinu.
Od stana do klinike Borisov smo samo jednom presedali i to na Crvenom trgu! Ima li bolje linije? Do klinike nismo pravili pauzu, jer treba ići i pešice. Ali, smo zato svakoga dana izlazili u centru, šetali po par sati i vraćali se u stan taman za ručak.
Bilo je tu još izleta za pamćenje, zahvaljujući Nini. O njima naširoko kasnije.
