Moglo se ovo što sam napisao nazvati i „Pisma iz Podmoskovlja“ ili nekako slično. Mogao je naslov imati i reči poput „moja borba protiv bolesti“, ili „kako sam …“ Ovo prvo mi je pretenciozno, a drugo, opet, liči na neko uputstvo. Iako se ovo što je pred Tobom može i uputstvom nazvati, „Pisma iz Rusije“ mi se učinio kraćim, jasnijim … i neutralnijim naslovom. Jer, ovakva ili slična pisma iz Rusije je mogao da piše i vojnik, profesor, pilot, slikar. I mogao je to da uradi u prošlom ili u ovom veku, nebitno je. Kao što je, sasvim izvesno, moglo da se nekome od njih dogodi što i meni, u bilo koje vreme. I, zaista, nebitno je koga je i kada snašlo pravo, iskonsko životno iskušenje. Bitno je da je On dozvolio da se o tome napiše koja reč, ne bi li nekome pomogla. I na tome sam Mu neizmerno zahvalan.

I, eto, upravo se, u par redaka, sretoše dva cilja ovih pisama – kao uputstvo i pomoć obolelima, i kao zahvalnost svima koji su bili uz mene kada je to bilo neophodno. Ovde neću navoditi imena, iako to zaslužuju. Prvo, ima ih mnogo i može se desiti da nekoga, ne daj Bože, izostavim. Svako je od njih imao specifičnu, neponovljivu i samo svoju ulogu u podršci koju su mi pružali mnogi – lekari i sestre, prijatelji i porodica. Porodicu sam stavio na kraj rečenice da, kao temelj, drži sve one koje sam pomenuo pre njih, jer bez podrške porodice ni lekari ne bi učinili mnogo, a kamoli koliko zaista jesu.

Svi oni zajedno učinili su da spoznam u čemu je pravo bogatstvo i da sam ja prilično bogat čovek.

Jasmini, Vladeti i Srđanu.
I Uni.
I onima koji će doći posle nje.