Ruse sam poznavao samo iz filmova, iz priča onih koji su sa njima drugovali i iz romana koje sam čitao, neke sa voljom, a neke jer sam morao. Nisam imao lično iskustvo iz prve ruke. I da se odmah razumemo – ja sam upoznao Moskovljane! Ne znam kakvi su Rusi iz drugih delova te ogromne zemlje, ali verujem da su drugačiji. Kao što su Srbi van Beograda drugačiji od stanovnika naše prestonice. U mnogo čemu mnogo drugačiji …
Koliko je daleko Moskva? Tri sata leta? Put do Moskve traje mnogo više od tri sata leta, pogotovo nama „iz unutrašnjosti“. Sve u svemu, od Vrnjačke Banje do stana u Moskvi (preko Domodedova) ravno dvanaest sati. U društvu to vreme brže prođe, uz mene je, kao uvek, moja Jasmina.
Kraj je oktobra, pa se Moskva ne vidi lepo iz vazduha, ali je dovoljno vidljivo da se spozna koliki je to grad! Ako je od aerodroma na Severu (Šeremetjevo) do centra grada 60 km, i od aerodroma na Jugu (Domodedovo) isto toliko, biće da je Moskva velika skoro koliko i Srbija.
Let avionom ume da bude dosadan, ali uzletanje i sletanje su doživljaj za sebe! Ono prvo zbog brzine na pisti i otiskivanja u neizvesno, a drugo zbog olakšanja što smo konačno na tlu. Kako volim onaj tupi, pomalo neprijatan metalni zvuk kada se izbacuju točkovi. I na kraju aplauz putnika. Kao niko se ne boji letenja, a dlanovi nam crveni od pljeskanja!
Ja bih da ustanem čim je čelična ptica dobrano usporila, ali do autobusa se vozimo još čitavih pet, možda i šest minuta! I posle busom još dva, tri minuta. Toliko o aerodromu koji je manji od onog na Severu …
Iz autobusa ulaziš pravo u kolonu ljudi iz koje ti nema izlaska sve dok ne prođeš carinu. Čim je prostor malo širi, sa strane su uniformisani službenici aerodroma. Nisu namrgođeni, ali nemaju ni osmeh na licu. Zategnuti kao voštane figure, kao starlete posle „plastike“. Začudo, ne smeta mi ta disciplina, ali ipak pazim da se u ovoj žurbi ne sapletem. Ne znam kako će reagovati ako ispruženih ruku poletim prema nekome od njih.
Kada uđeš u kolonu koja ide u cik – cak, omeđenu metalnim ogradama, više ti nema mrdanja dok ne prođeš carinu. Nikada je nisam voleo. Dobro, ne voli je niko, ali ja sam baš tremaroš i pre nego što se nađem ispred šaltera. Posle iskustva iz Amerike `97, nije mi svejedno. Ipak, nadam se da su braća po veri tolerantniji. Par pitanja o količini deviza i rubalja koje unosim i razlogu dolaska u Rusiju i sledi meni najlepši zvuk u tom trenutku – pečat!
Vodi računa da sačuvaš list papira koji ćeš dobiti sa sve pasošem! To ti je imigracioni list, na kome piše kada si, gde i kako ušao u Rusiju. Za boravak duži od deset dana, tvoj domaćin je dužan da ode u policiju i prijavi tvoj boravak. Sa ovim nema zavitlavanja! Naravno, u slučaju da si u hotelu taj posao rade oni.
Kratka pauza na stolicama u hodniku dok čekamo prtljag. Oba kofera su sa nama, senzori nisu pogrešili.
Ostaje da se nađemo sa Pašom, sinom naših domaćina – Svetlanom i Andrejem. Ranije smo razmenili brojeve, pa ostaje da mu javim da smo prošli kontrolu i da idemo prema parkingu. Kaže da je već tu, u blizini, da ne krećemo nigde već da ga čekamo u zgradi, doći će po nas. Razmenjujemo znake raspoznavanja i čekamo naslonjeni na kofere.