Сваки одлазак од куће често у путнику изазива благу нелагоду, јер нестрпљење може да буде нелагодно, комбинујући узбуђење и стрепњу, предосећај непознатог који се меша са жељом да се стигне до циља. Није свако путовање исто и на њега се не креће из истих разлога, али се паковање своди на исте или сличне потрепштине. Ипак, има једно путовање које се разликује од других, не само по садржини кофера. То је оно путовање које те у исто време и радује и узнемирује, на које крећеш уплашен и пун наде истовремено, оно због кога постављаш питање које не смеш да изустиш, од кога затрепериш. „А шта ако…?“ То је шапат сумње који се увлачи у најскривеније кутке ума, тестирајући снагу воље и храброст. Питање које виси у ваздуху, претеће и неизречено, носи тежину свих страхова и неизвесности. Са „шта ако“ почиње дан сваког мог саборца, али ми о томе ћутимо. Знамо да сумња поткопава наду, па од ње бежимо. Не знамо где, али само нека је што даље. Као да је избегавање те мрачне мисли само по себи чин отпора, покушај да се задржи крхка равнотежа између очаја и оптимизма.
Кофер за то другачије путовање разликовао се само по једној ствари: уместо сувенира и успомена, био је испуњен медицинском документацијом, папирима који су носили печат судбине. Сваки лист био је сведочанство битке коју водим. Многи мисле да је путовање до далеких и егзотичних дестинација „једном у животу“, „животна шанса“ и слично. Благо њима! Здрави су па не знају шта је путовање које живот значи, а још мање знају шта је животна шанса. Желим им да још дуго живе у том незнању! Њихова невиност је благослов, несвесност о правој цени здравља је привилегија коју им од срца желим да задрже. Јер, само они који су се суочили са сопственом пролазношћу, заиста разумеју шта значи борити се за сваки наредни дах.
Одлучили смо да у Москву идемо са два мања кофера. Та практична одлука, прожета стрепњом од непредвиђених ситуација, била је одраз жеље да се минимизују сви ризици на путу ка излечењу. Сваки детаљ, па и величина пртљага, био је пажљиво осмишљен. Распоредили смо ствари тако да у туђини не останемо без основних потрепштина ако неки сензор на бесконачној траци наш кофер усмери на други крај света од онога у који смо се упутили. Била је то стратегија преживљавања, план Б за нежељене сценарије, одраз дубоке жеље да се ништа не препусти случају у овој пресудној мисији.
Кофер који не иде са тобом у авионску кабину је лако спаковати, али лични пртљаг је нешто друго. Списак ствари које не смеју да се у њему нађу је подугачак. На врх, као последњу ставку на списку, стављам своју најважнију животну причу – отпусну листу и још неке резултате. У њој је део моје прошлости и цела моја будућност. Тежина тих папира, иако физички незнатна, била је неизмерна. На њима су били исписани сви изазови, све патње, али и сва нада. То је била кондензована верзија мог постојања, сажета у пар медицинских термина. Све што ми је од живота остало стане у три, четири пасуса на језику за који кажу да је мртав. Да ли је могуће да мој живот на даље одређује мртав језик? Биће да је баш тако. Иронија судбине је била очигледна: будућност се крила у фразама давно изумрлог језика, у дијагнозама писаним латиницом. Језик медицине, универзалан и неумољив, био је мој путоказ.
У реалан свет ме враћају Јасминине речи.
– Све си спаковао? Погледај још једном…
– Да, ишао сам по списку. Све је ту.
– Спреман?
– И, бре!
Мора да је глупаво изгледао намештен осмех. Покушао сам да сакријем немир, да прикажем снагу која ми је у том тренутку измицала. Била је то мала глума, тихи покушај да убедим и себе и њу да је све под контролом. Чекам да изађе из собе, да седнем на кревет, поред кофера. Мало ми је мука. Нервоза се јављала као физичка нелагода, стезала ми је стомак, наговештавајући тежину предстојећег. Тишина собе, након њеног одласка, била је испуњена мојим унутрашњим дијалогом, питањима која су бујала у мислима. Шта ће ми тамо рећи? А ако не помогне? Мораћу опет да идем или је довољно једном? Лавина страхова се обрушавала, свако питање носило је са собом нови талас неизвесности. Сценарио неуспеха био је нешто о чему нисам желео да размишљам, али мисли су биле издајничке. Зашто се баш сада сећам почетка?
Јасмина поново улази у собу. Спуштам главу, као проверавам нешто. Стани сузо издајице… Покушај да сакријем емотивни тренутак био је инстинктиван, жеља да будем јак, да не покажем слабост пред оном коју волим. И тај мој глупави осмех … као погрешна маска на тематској забави. Али, унутрашњи немир је био превелик да би остао скривен. Било је то само питање времена када ће се те сузе, сузе страха и наде, прелити.
Све је било спремно за пут у Русију, на клинику Владимира Александровича Борисова.