Знао сам за реч конзилијум, али никада јој нисам прилазио као нечему што има везе са мном. Звучала је академски, хладно, некако ванживотно. А ето, те среде ујутру, у Београду, на VI одељењу Прве хируршке, она је постала моја реч. Реч о мени. Реч о мом даљем животу.
Стигли смо на време. Јасмина и ја – пар који се држи рукама јер речи више нису довољне. Чекамо. Све је као и ранијих дана – исте неонке, исте клупе, исти мирис болнице. Али данас је све другачије. Данас се не раде анализе. Данас се одлучује.
Око пола девет, ходником пројури силуета у црвеном. Мушкарчина у спортским патикама, на грудима и на леђима велики бели крст. Као санитет у покрету.
— Добро јутро, људи. Конзилијумска група, дајте документацију — рече кратко.
Људи као по команди почињу да устају. Једни му у руке дају фасцикле, други му добацују унапред припремљене папире, снимке, дијагнозе. Он хвата све у лету. У некој другој ситуацији, деловало би смешно. Овако, изгледа као једина логика могућа у болничкој машинерији.
И ми му дајемо све што имамо. Наш живот, на двадесетак листова и једном ЦД-у.
— За мном — каже.
И крећемо. Мала група пацијената, неки с пратиоцима, неки сами. Ја гледам испред себе, Јасмина корача крај мене. Ћутимо, али све је речено. Ходамо кроз двориште до друге зграде, исте сиве боје, само мање знане. Воде нас кроз бочни улаз, пролазимо кроз метална врата, и онда улазимо у оно што личи на некадашњу школску зграду. Дугачки ходник, плаве керамичке плочице до пола, зидови избледели, али чисти. Пун је људи. Стари, млади, мужеви, жене, мајке, синови. Људи с кесама, људи с фасциклама. Људи који не знају где да гледају. Неки већ седе, неки стоје. Ко ухвати столицу, ухвати. Остали чекају. И сви нешто броје у себи: минуте, откуцаје, могућности.
Нас двоје стојимо у једном углу. Јасмина држи моју руку, али чини ми се да ми држи душу да не падне на под и разбије се. У комаде.
Поглед ми пада на човека испред. Седи, на коленима му фасцикла. На њој налепница с именом и дијагнозом. Прочитам презиме и узмем ваздух. И он има шифру 15. Погледа ме, климнемо главама као људи који се препознају у заједничкој несрећи.
Унутар себе осећам чудну мешавину нелагоде и спокоја. Као да сам већ прихватио да сам део овог света који до јуче није био мој. Света у ком људи не питају једни друге: „Шта ти је?“ већ: „Шта ти раде?“
Понекад се на вратима појави сестра, прозове неког по имену. Сви кратко заћутимо, па поново у своју чекаоничку тишину. Једна жена почиње да прича мобилним телефоном. Њен глас звучи као крик у катедрали. Нико не реагује, али видим да свако од нас мисли исто: „Смири, не расплићи. Све овде мора бити сабрано.“ Док стојимо, мени главом пролази шта ће рећи. Да ли су сигурни у план? Да ли ћу моћи да издржим хемију? Шта ако нешто крене по злу? Шта ако буде горе него што мислим? Или боље?
А онда се појављује медицинска сестра. Изговара моје име.
— Вешковић? Уђите. Са вама може једна особа.
Јасмина се само помери пола корака напред, као да смо већ уиграни тим. Корак по корак прилазимо вратима. Конзилијум нас чека.
Улазимо у просторију која личи на стару учионицу. Са десне стране – дугачки раван сто за којим седе лекари различитих специјалности. Онколози, гастроентеролози, радиолози, а од познатих лица – др Котарац, хирург са шестог одељења. Људина од скоро два метра климне главом и искрено се насмеши. Испред њих – фасцикле, папири, налази. Нико не гледа снимке, све је већ прегледано, сада се одлучује.
Нико ме одмах не ословљава. Не из равнодушности, већ из професионалне дистанце. Можда чак и из потребе да не личимо једни другима. Да не постанемо „овај човек“ него „овај случај“. Јасмина и ја седамо. Ћутимо. Мени срце лупа као да ће пробити кошуљу.
— Господине Вешковићу, имамо све налазе — каже један од лекара. — Молим вас, реците нам, када су се појавили први симптоми?
— Пре нешто више од годину дана… болови код гутања, прво слаби, после све јачи…
— Да ли у породици има обољења ове врсте?
— По мушкој линији готово сви. Отац, стриц, деда.
— Какво је опште здравствено стање?
— Добро. Никад нисам био озбиљније болестан.
Питања се ређају, као на траци. Да ли сам губио килограме? Да ли сам имао температуру? Да ли сам пушач? Да ли пијем алкохол? Да ли сам радио под стресом? Одговарам кратко, свестан да је сваки мој одговор још једна коцкица у мозаику који они већ слажу.
Један од лекара, највероватније онколог, окреће лист из моје фасцикле и каже:
— Наш предлог је три месеца неоадјувантне хемиотерапије, па поновно снимање. Уколико резултати буду задовољавајући — следи оперативно лечење.
— Колико циклуса? — питам, иако сам одмах знао одговор.
— Три плус шест после операције. Биће праћења, контрола, крвна слика пре сваке терапије.
— Постоји ли алтернатива?
— Теоретски — да. Практично — не. Ово је стандард у лечењу ваше болести у овој фази.
Питао бих у којој је фази моја болест, али не смем. Погледам Јасмину. Ћути. Али у њеном погледу је чврстина коју сам и сам тражио у себи.
— У реду. Прихватам.
Лекари нешто бележе. Саопштавају ми да се терапија може спровести у Краљеву и да се тамо јавим. Излазимо. У ходнику је и даље гужва. Људи долазе и одлазе, а мени се чини као да стојим. Као да се све покреће осим мене. Када закорачимо из те зграде, дах ми постаје дубљи. Као да сам изашао из суднице у којој се није судило животу, него избору како да се он сачува.
Ово је тај тренутак. Точак који се више не враћа. Од данас – улазим у лечење. Улазим у борбу. И први пут након много времена – не осећам страх. Само усмереност. Одлучност. Прва битка је завршена, али рат се наставља. И сада знам: или идеш напред – или те више нема.
Кренули смо из Београда мало пре поднева, након што је све било речено и договорено на конзилијуму. Јасмина јавља деци шта је рекао конзилијум. Возили смо ка југу, ка кући, али ниједан километар није био као раније. Све је било исто – исти путеви, исти саобраћајни знаци, исте бензинске пумпе и дрвеће крај ауто-пута – а опет, нешто је било другачије. То ми више нисмо били исти.
— Јавила ми се Душица — рече Јасмина изненада, у тренутку кад је радио ћутао, а мисли биле гласне.
— Која Душица?
— Душица, моја другарица из гимназије. Онколог је у Краљеву. Блиске смо и… мисли да би било добро да те види.
— Сад?
— Сад. Не можемо губити време. Каже да је у амбуланти, чекаће нас.
Климнуо сам, готово одмах. Без сумње, без питања. После оваквих вести, човек научи да препозна кад неко делује из љубави и из инстинкта. А код ње је било и једно и друго.
Док смо силазили ка Краљеву, разговарали смо о плану.
— Три месеца хемиотерапије. То је прва линија. — понављала је, као да учи лекцију, или као да покушава да то претвори у нешто што можемо контролисати.
— Али сад знамо где ћеш ићи. У Краљево. Ближе нам је, познајем Душицу, биће лакше и теби и мени.
Испред Здравственог центра у Краљеву паркирали смо се на брзину. Није било много простора – ни на паркингу, ни у мислима. Душица нас је сачекала испред ординације. Ходник пун људи, чекање, немир у ваздуху. Она је ипак нашла тренутак за нас.
— Немам пуно времена, али… хајде да уђемо.
Унутра, ординација мала, стерилна, али у њој – нека топлина. Не због намештаја, већ због чињенице да познајемо онколога. Села је за сто, прелиставала документацију коју сам донео из Београда: налазе, мишљења, и одлуку конзилијума. Погледала ме преко наочара:
— Ово је добро формулисано. Конзилијум је јасан. Три циклуса хемиотерапије, па да се види ситуација за хирургију. Направила је кратку паузу, као да упија моје лице.
— Када почињемо? — питао сам, тихо, скоро бојажљиво.
— У понедељак. У седам да си овде. Одмах радимо пријем и крећеш са првом терапијом већ тог дана. Радимо понедељак до четвртка, по три, четири сата дневно. После тога – пауза од три недеље. Онда нови круг.
— А ако нешто пође наопако?
— Нећемо тако. — рекла је мирно, али одлучно. — Ако нешто буде неуобичајено, знамо шта радимо. Не бринеш сам. Ми смо ту.
Та реченица ме је пекла и грејала истовремено: „Ми смо ту“. Поздравили смо се кратко. Обе жене су се загрлиле, тихо, без речи. Душица је већ морала назад – људи у ходнику су чекали, вагали страхове и шансе.
Пут од Краљева до Врњачке Бање био је кратак. Или ми се тако чинило. Сунце се спуштало преко планина, последњи зраци бојили су брда иза нас у наранџасто, али мени је све било под неком другом светлошћу – унутрашњом, тихом, сталном. Када смо ушли у кућу, учинила ми се празнијом него обично. Деца су остала у Београду. Са својим животима, али сада са новим теретом.
Јасмина је ставила воду за кафу. Ја сам седео за трпезаријским столом и гледао кроз прозор. Све је мирисало на дом. А ипак, у мени се нешто спремало за рат.