Када се човек нађе пред зидом, без јасног пута напред, почне да примећује људе који му могу пружити руку – и оне који то чине без трунке калкулације. Радош Младеновић је за мене био један од тих људи. Знао сам га одавно, још са почетка деведесетих, када је био млади професор философије на факултету у Никшићу. У то време није носио свештеничку одору, већ мирну упорност интелектуалца који жели да промени свет око себе. Он и мој каснији крштени кум, Љубиша Чепрековић, радили су на православним књигама, покушавајући да народу дају истинско знање и веру, да га отргну од празноверја и плитких објашњења која су се упорно преносила са колена на колено.
Моја улога у томе била је скромна, али ми је значила – укуцавао сам те књиге у рачунар, ред по ред, као неку врсту личног завета да ћу помоћи колико могу. У то време нисам био крштен, али сам знао да сам, макар у том малом делу, допринео нечему добром.
Деценије касније, кад је болест већ ставила свој печат на мој живот, Јасмина му се јавила. Били су школски другови из клупе. Молила га је да на литургијама чита молитве за моје здравље. Он није чекао да прође још један дан.
Назвао ме је сутрадан.
— Како си, брале? – упитао је.
— Како морам – одговорио сам.
Тон ми је био тежи него иначе, и он је то одмах осетио.
— Дођи, брале, у горњу цркву сутра, око девет.
Није ми оставио простор за одлагање. Отишао сам, полако, корак по корак, као да идем на испит.
Црква Рођења Пресвете Богородице, коју Врњчани зову „горња“, стоји на узвишењу, окружена дрворедом који јој даје природну сенку и мир. Бело окречени зидови, украшени црвенкасто-браон орнаментима од цигле, дају јој топао, готово породичан изглед. Изнад улазних врата налази се полукружни лук, а фасада је украшена једноставним, али уочљивим детаљима који подсећају на моравски стил. Са леве стране цркве издиже се звоник, са зеленим кровом у облику пирамиде, на чијем се врху види метални крст. Испред улаза је поплочана стаза и неколико клупа на којима верници или пролазници могу да се одморе. У мирним јутрима, чује се само куцање звона и шуштање лишћа са оближњих стабала.
У цркви ме је сачекао Радош у свештеничкој одежди, али без уобичајене церемонијалности. Сели смо и почели да причамо. Његове речи нису биле украси, нити цитати из књига које би већина свештеника рутински изговарала. Знао је да ја од тога бежим. Говорио је практично, једноставно, али дубоко.
После неколико минута разговора, подигао се и позвао ме да пођем за њим. Увeо ме је у простор иза иконостаса – место у које ретко ко од верника уђе. Био је то мали, полумрачан простор, испуњен мирисом тамјана и топлином дрвета од кога је све било израђено. Сели смо на две дрвене столице, једна до друге. Наставили смо разговор, сада тиши, али дубљи. Причао је духовито, са оном врстом хумора која олакшава и најтежу тему, а ја сам му узвраћао питањима, понекад и циничним опаскама које он није одбијао, већ их је користио да ми покаже другу страну.
Када смо изашли, стао је са мном пред једну од икона на иконостасу. Унутрашњост Горње цркве одише тишином и свечаношћу. Иконостас је богат, али складно уређен — дрвена резбарија у тамним тоновима, позлаћени орнаменти и јарко обојене иконе стварају осећај топлине и узвишености. У централном делу налази се икона Христа, а са десне стране икона Пресвете Богородице са малим Христом у наручју. У горњим редовима ређају се иконе светаца и библијских сцена, све у оквирима са финим златним украсима. Испред иконостаса налази се ниска маса, често украшена свежим цвећем, на којој верници остављају кандила, свеће или скромне дарове. Светлост која улази кроз мала прозорска стакла даје иконама благ сјај, чинећи да ликови изгледају живо и присутно. Осетио сам како ми се поглед зауставља на тим старим, дубоким очима са слике. Радош је тихо, али јасно, прочитао молитву за здравље. Није журио. Као да је свака реч имала своју тежину и своје време да се смести у моје мисли.
После молитве ми је предложио да долазим бар недељом на литургију и да се причестим. Објаснио сам му да због операције и проблема са варењем не могу да постим. Климнуо је главом и рекао да ме ослобађа обавезе поста – оно што је важно, рекао је, јесте да долазим и да будем присутан, и телом и духом.
И тако је почело. Сваке недеље бих се појавио. Нисам могао да одстојим целу литургију – болест ми није давала ту снагу – па бих се често, на пар минута, сместио на једну од бочних столица, или бих долазио око пола девет, кад литургија већ тече. Причестим се, а онда право кући. Али тих неколико десетина минута у цркви давало ми је осећај да нисам сам, да постоји нешто што је изнад моје борбе и моје слабости.
Када бих пришао Чаши, у тим кратким тренуцима причешћа, све око мене би престало да постоји. Мирис тамјана, пригушени жамор верника, тихи глас свештеника – све се стопило у један осећај као да сам на месту где време не важи. Док ми је хладна кашичица додиривала усне, у мени се мешала нада са неком чудном лакоћом, као да је сав терет болести, страхова и неизвесности на тренутак скинут с мојих плећа.
Док бих корачао стазом кроз парк око Горње цркве, често сам у себи носио ту тишину још неко време, као благу, али осетну топлину у грудима. Знао сам да ме напољу чекају лекови, терапије и свакодневна борба, али тих неколико корака унутар храма, тих неколико гутљаја духовне снаге, били су моја тајна резерва енергије. Излазак из храма и силазак на бањску променаду увек је био својеврстан шок. Док се ја приберем од причешћа већ ме је дочекала бука света – кораци пролазника, звецкање шољица из оближњег кафића, звукови аутомобила што пролазе главном улицом. Мирис печене кафе и дувана терао је мирис тамјана који је остајао за мном. Тишина унутра и живахност напољу били су као два света који се само додирују на прагу црквених врата.
Временом, Радош ме је, готово неприметно, увео у литургијске обичаје. Олакшао ми је дилеме, умирио страхове, и, што је најважније, показао да вера није нешто што мораш да прихватиш целим пакетом, већ да јој можеш прићи корак по корак, онако колико ти је у датом тренутку могуће.
Као да је пола терета који сам носио узео на своја плећа. То није трајало недељу дана, нити месец – било је ту скоро годину дана. И кад данас помислим на то, схватам да ми је у тим тренуцима био потребан не само свештеник, већ и човек који уме да слуша и да буде ту – баш онакав какав је он био.
Када би му, за време литургије, поглед склизнуо преко окупљених верника, а онда ме уочио, на лицу Радоша би се појавила она посебна, готово дечачка светлост. Висок и снажан, са плавом косом која је у полумраку храма деловала као ореол, стајао је пред олтаром у свечаном руху. У том тренутку, његов нежан осмех није био само знак добродошлице, већ и тихе радости што је један живот, једна душа, нашла пут унутар ових зидова.
Док би говорио молитве, глас му је носио ону топлину која се не учи, већ се рађа из убеђења. Знао је да мој пут до тог места није био лак, и да свако моје присуство на литургији значи корак даље од сумње, корак ближе нечему узвишенијем. У кратким тренуцима када би ми, испод иконостаса, поглед ухватио мој, ту је било и поноса — као да види плод сопственог стрпљења и бриге.
Тај осмех, ненаметљив, а пун значења, уливао ми је снагу. Радош је умео да гледа тако да у том погледу стане и нада и обећање — да живот, и када носи ожиљке, може да буде испуњен смислом. И увек, на крају службе, када бих кренуо ка излазу, чинило ми се да његов благослов и поглед прате моја леђа, носећи са собом тишину храма као заштиту од буке света који ме је чекао напољу.
И сада док седим у Кратову и пишем ова писма сећам се да тада нисам ни слутио да ће оно што ми је Радош урадио, свим тим недељама и месецима тихог, ненаметљивог увлачења у литургијски ритам, бити моја духовна припрема за једно потпуно другачије поглавље живота – Русију. Он није имао појма да ћу доћи овде. Ни да ће ми управо молитве, које сам код њега учио да слушам, разумем и осећам, постати један од ретких ослонаца у туђој земљи. Радош ме није учио формалној побожности – није тражио да напамет знам молитве, није ме гурао у строгост постова које мој организам, изнемогао од операције и терапија, не би могао да поднесе. Уместо тога, учио ме је како да стојим пред Богом без страха, без сувишних речи и без глуме. Да унутар себе пронађем тишину коју ћу испунити молитвом.
Када сам први пут ушао у руску цркву у Москви, био сам свестан да бих, да није било тих месеци у Горњој цркви у Бањи, вероватно осетио онај осећај странца – онај неспретни моменат када не знаш када да се прекрстиш, када да клекнеш, када да се поклониш. Али, сада није било тога. Ушао сам смирено, са свешћу да је храм, ма где био, увек једно те исто место – дом Божији.
Ипак, разлике су биле ту. Иако исто православне, руске цркве су имале нешто своје, као да је зидовима и иконама уткано неко вековно стрпљење и бол, али и огромна топлина. Молитве тамо биле су другачије – дуже, певније, и некако чистије. Не у смислу да су наше мање вредне, него што сам, захваљујући Радошевом науку, у њима препознавао једну искреност без икаквих украсних речи, молитву која је текла као да је срце само причало Богу. И ту, у Москви, у храму који је мирисао на тамјан исти као у Бањи, осетио сам колико ме је Радош спремио. Не за Русију као земљу, него за Русију као духовно искуство. Да уђем у те храмове не као туриста, већ као човек који већ зна где да стане, како да се прекрсти, како да слуша свештеника и како да осети сваку реч коју он изговара.
Тај унутрашњи мир који сам градио у Горњој цркви, у тих неколико минута пред иконом када би Радош тихо изговарао молитву за здравље, носио сам са собом у сваку руску цркву. Као да је један део Врњачке Бање увек био са мном, чак и у највећем московском храму.
Сада, док се будим у московском стану, осећам да је све то имало смисла. Сва та лутања, сва та разочарања, сваки сусрет са лажима и пратећом тескобом. Као да су сви ти лоши тренуци и сви ти људи који су трговали туђим болом били само пут који ме је довео овде, до ове тачке у Русији. И одједном, осетим да је све што је било пре тога – имало смисла. Можда сам тек сада, овде, на другом крају света, спреман да почнем да живим.