Путујући до аеродрома направио сам план: желео сам да послушам професора и у Кратово долазим једном годишње, превентивно, да обновим снагу тела и душе. Први повратак требало је да буде на пролеће 2020. Али свет је тада стао – епидемија је затворила границе, одложила летове и закључала живот.
Никада се нисам вратио у Кратово. И можда је тако и требало да буде. Јер ово поглавље није остало недовршено – завршио сам га као победник. Шта ће бити даље видећемо, нека зло у мени спава још дуго, али је мој повратак у Кратово остао тиха жеља.
У авиону, кроз прозор, гледао сам како облаци прекривају земљу која ми је донела оздрављење. Тада сам осетио како ми се цело тело пуни неком тихом снагом, као да из самог неба црпим нови живот. Нисам био исти човек који је први пут дошао у Русију. Тај човек је носио страх и очај. Овај који одлази – носи веру и одлучност.
Нема те медицине која може да спаси онога ко се преда. Лекари могу много, терапије још више, али кључни лек рађа се у човеку – у његовој жељи да устане, да се бори, да не допусти болести да му узме оно што му припада: живот. Моја породица и пријатељи били су та искра. Њихова љубав ме је држала и када сам био слаб, када је страх био толико густ да сам тешко дисао. Они су мој разлог за сваки корак напред. Њихове речи, поруке, и сама помисао на њих гурали су ме да идем даље.
Јер истина је да снага није у томе да никада не паднеш. Снага је у томе да устанеш сваки пут кад паднеш, да ране претвориш у ожиљке, а ожиљке у подсетник да си био јачи од свега што те је покушало сломити.
Док авион сече облаке, мислим о људима који сада бију битке сличне мојој. Желим им да знају – нема безнадежних ситуација, докле год постоји једно срце које куца и једна рука која те воли и чека.
Зато диши. Бори се. Веруј. И иди напред.
Све што је почело једног јутра у Врњачкој Бањи, са дијагнозом која је у трену преокренула мој живот, сада стоји иза мене као дуг, нераван пут – с мирисом болничких ходника, укусом лекова, тишином чекаоница и шапатом молитви. На том путу било је и камена под ногама и сунца изнад главе, и руку које су ме задржале када сам падао.
Сада, док гледам кроз прозор на своју Бању, на исти онај парк којим сам шетао пре болести и после сваког повратка из болнице, знам да нисам исти човек. Нисам ни слабији, ни јачи – само другачији. У мени су сад уграђени сви они тренуци када сам мислио да нећу моћи, па сам ипак могао.
Јасмина, која је сваког дана носила свој терет и мој заједно, научила је да се и радости плаши, јер је сувише дуго живела у страху. Синови, сваки на свој начин, чували су своје мисли за себе – Владета у тишини, Срђан у покрету и шали – али сам знао да су ту, и кад не говоре. Пријатељи су ме учили да се смејем и онда када ми није до смеха. Лекари и сестре оставили су неизбрисив траг у мом животу, не као они што само лече, већ као људи који дарују део себе сваком коме помогну.
Русија је дошла као последње велико поглавље, али не као крај. Свака рука која се пружила, свака реч охрабрења, сваки поглед који је говорио „можеш ти то“ – све је то постало моја прича.
Али има једна сенка која остаје у мојим мислима. Виктор Александрович Борисов, као и сви који су ми помогли на овом путу, био је део мозаика. Три године је прошло откако је отишао. Борисова више нема. Као да је остао тамо, у ходницима московске клинике, где је његов корак одзвањао сигурно, а глас носио мир и снагу. Али његов глас, јасан и строг, његове речи које су истовремено сецкале и лечиле, и даље живе у мени. Његово присуство није ишчезло са његовим животом – остало је у мени, као упаљено светло у мраку. Није то светло које заслепљује, већ оно мало, довољно да не посрнеш. Такав је био Борисов. Иако га више нема, његова подршка наставља да живи у свакој мојој речи захвалности, у сваком кораку који сам успео да направим после његове терапије. Захваљујем му не само као лекару, него као човеку који ми је својим знањем и својом непоколебљивошћу вратио сигурност у тренуцима када сам је губио. Моје „хвала“ можда је закаснело, али је заувек.
Научио сам да рак није само болест тела. То је испит свега што јеси: карактера, вере, љубави, стрпљења. И да … научио сам и да се живот после рака не враћа на старо. Он постаје нешто ново – мање брзо, али више пуно; мање гласно, али дубље. Када изађем на улицу и сунце ме удари у лице, знам да више никад нећу узети ниједан дан здравља здраво за готово. Јер сада знам колико је скупо плаћен.
И ако икад неко, негде, буде држао ову књигу у рукама тражећи снагу – желим да зна да та снага постоји. Да постоји начин да се до ње дође. И да понекад, из најтамнијих ходника болница, изађе човек који после борбе за живот зна више о себи, о људима око себе, и о животу него што је икад мислио да ће знати.
Ја сам тај човек. И ово је била моја прича.