Од стана до клинике треба 40 минута, што метроом, што пешице. Првог јутра смо кренули много раније у страху да не закаснимо, осећај за потребно време баждарили смо према Београду. Каква грешка! Москва се одмах представила као град прецизности и беспрекорне организације, миљама удаљен од београдске импровизације. Схватио сам да је ово град у коме се време поштује, а сваки минут има своју сврху. Овде мериш време први пут када идеш негде и за сваки наредни знаш колико ти времена треба – плус/минус три минута! Од метро станице до клинике се иде око 15 минута, са све задржавањем у пекари. Пециво је ни боље, ни горе него код нас, а цена ту негде. Терапија је заказана за девет сати, таман за доручак успут. Јутарња рутина је брзо попримала обрисе познатог, доносећи осећај нормалности усред необичне ситуације. Топла пецива и мирис кафе били су мали ритуали који су разбијали напетост пре терапије.
Стојимо Јасмина и ја испред огромне (али стварно огромне) зграде, тражећи где је клиника. Тек када смо јој пришли на педесетак метара, на левој страни у приземљу угледали смо велики натпис „Клиника др В.А. Борисова“. Аха, ту је! На улазу је део у коме се ставља хигијенска заштита, као она у велнес центру. Тај детаљ, ситница, одмах је давао утисак озбиљности и посвећености хигијени, као и професионалном приступу. Простран хол је сасвим добро осветљен и проветрен, не личи на болницу и то ми прија. У челу је мали пријемни шалтер, у ствари један повећи пулт на коме су монитор и читач платних картица, а остатак је чекаоница. С десне стране од шалтера, такође у челу просторије, је ред удобних троседа, а на сточићима часописи, већином из медицине. Изнад троседа је крупним словима исписан натпис на сеченом стиродуру – „Имунокорекција В.А. Борисов“. Скроз десно је дугачка полица у буковом фурниру са књигама, дипломама, признањима и исечцима из новина, од којих је доста на српском језику. На страни према улици, испред зида који је сав у стаклу, је телевизор на коме се бесконачно врти филм о професору, у коме се напомиње да је лечио и Путина. Испод стакла, у браон саксијама, стајало је невелико цвеће. Читав амбијент био је осмишљен да пружи мир и удобност, далеко од уобичајене болничке стерилности и хладноће. Осећао сам се мање као пацијент, а више као гост у некој престижној институцији.
Иза шалтера стајала је Маша, алфа и омега пријемне службе, администрације и ко зна чега још. Њена енергија је испуњавала простор, стварајући утисак да је способна да покрене планине. Упркос крупној грађи, њени покрети били су брзи и прецизни, одражавајући ефикасност која је владала у клиници. На први поглед деловала је крупно и моћно, али у њеном лицу видео се траг сталне напетости. Њене црте лица биле су озбиљне, готово строге, као код некога ко носи огроман терет одговорности на својим плећима. Није од оних жена које ће ти се осмехнути без разлога – њен осмех је редак и често више у служби пристојности него искрене радости.
Ипак, иза те спољне тврдоће назирао се и траг умора – не физичког, него менталног. Превише је пацијената, превише захтева. Деловала је као особа која све мора сама да држи под контролом и зато често реагује кратко, чак и нервозно. Али није зла, ни груба; њен темперамент је просто обликован послом у којем стално балансира између људи, папирологије и строгих правила. Пацијентима може деловати хладно, али они који је упознају знају да је то само оклоп који је с годинама морала да изгради да би преживела стрес и хаос.
Она је први контакт у клиници, вероватно ћеш имати осећај као да те процењује и пре него што си проговорио. Није тип који ће те одмах загрлити или уверавати да ће све бити у реду – али је она која ће организовати терапију и потрудити се да ништа не зафали, чак и док ти на ходнику промрмља: „Само брзо, немам времена“.
Већ смо се чули, па нисам био изненађен српским језиком који сам чуо. Провела је тридесетак година у Србији, јер јој је отац наше горе лист. Нисам морао да се представљам, видела је моју слику на Виберу. Њен осмех и течан српски одмах су створили осећај добродошлице и поверења, разбијајући језичку баријеру и чинећи цео процес много пријатнијим.
Након кратког разговора упознавања, Маша нам је напоменула да нас Виктор Александрович очекује и да сачекамо да нас најави. Изненађујуће брзо, професор је изашао и показао руком да уђемо у ординацију. Видевши његову слику у новинама, замишљао сам га као нижег раста, али професор је висок човек, јаког стиска руке и успорених покрета.
На први поглед, професор је деловао као човек који носи тежину својих година, али и ауторитет који није стекао галамом, него знањем и искуством. Његово лице је било озбиљно, али не и строго. Очи су му биле мало уморне, али у њима је постојала она посебна топлина која вам даје до знања да испред вас стоји лекар који више верује у човека него у протокол. Усне су му биле благо стегнуте, као да покушава да остане озбиљан, али обрве су откривале да му није страно ни да се насмеје када осети да је тренутак прави.
Деловао је као особа која се не разбацује речима, али свака његова реченица имала је тежину. То је онај доктор који ти у истој реченици може рећи и дијагнозу и улити наду. У његовом погледу видела се мудрост човека који је видео и крајности болести и чуда живота. Иако у средњим седамдесетим, из њега је избијала мирна енергија некога ко је у хармонији са собом и светом око себе.
Осмех му је био благ, али није био усиљен. Његова појава зрачила је смиреношћу и ауторитетом, без трунке ароганције, уливајући поверење већ на први поглед. Деловао је као човек који тачно зна шта ради, а његова благост је разбијала предрасуде о строгим руским професорима. Јасмина и ја смо сели на столице с леве стране, професор у своју фотељу испред које је био невелики радни сто. Маша је стајала с његове леве стране, с рукама на леђима, готово у ставу мирно. Значи, дисциплина, бато! Машин став, готово војнички, говорио је о поштовању и хијерархији која влада, али и о прецизности која је очигледно била кључна у раду клинике.
Професору сам дао ЦД са снимком скенера, који је он одмах ставио у рачунар. Док је он студиозно листао фотографије мог абдомена, Маша је користила прилику да описом клинике и начина рада прекрати време. Док сам је слушао, гледао сам књиге на столу, много их је било на енглеском. Просторија није била велика, таман колико треба за нас четворо. С десне стране је класична витрина пуна књига. Ипак, пажњу су ми привлачиле бројне иконе и дипломе из јоге! Видео сам и неке из каратеа! Православац, а мајстор јоге и јапанске борилачке вештине! Слагао бих ако бих рекао да ме та комбинација није збунила. Напротив, та необична, али фасцинантна комбинација духовности и борилачких вештина само је продубила моје поштовање према њему, наговештавајући човека са широким спектром интересовања и дубоким разумевањем равнотеже, не само физичке, већ и оне унутрашње.
Без икакве намере да свом знању читања ових слика даје на значају, професор се врло брзо окренуо ка нама и почео причу. Маша је преводила, трудећи се да не прескочи ниједну реч. Причу је почео лаичким објашњењем о разлозима за настанак канцерогених ћелија и њиховом „понашању“. Напоменуо је да он није онколог, него имунолог. То је једна од тринаест специјализација које је изучио! Импресиван број специјализација сведочио је о његовој посвећености и ширини знања, потврђујући да је пред нама стајао врхунски стручњак, човек који је живот посветио разумевању сложених система људског тела. Тренутно стање моје болести оценио је као стабилно и био је веома задовољан резултатима српске хирургије и онкологије. Интересантно, али ја нисам био задовољан. Та дисонанца између његовог и мог задовољства стварала је благу напетост. Док је он видео победу, ја сам видео само привремени мир; желео сам коначно решење, потпуни повратак здрављу.
Видео сам да професор није причљив и да нема речи вишка, али с обзиром на то да смо прешли пар хиљада километара, требало нам је више информација. Пре свега, у чему се састоји терапија и какве ефекте очекује. Одговорио је у свега неколико једноставних и разумљивих реченица. Његов примарни задатак није лечење рака, него довођење мог имуног система у баланс. Јер, да је он био у балансу, не би се развио рак. То ће учинити природа! Како, питам? Он је, каже, патентирао врсту хлорина који добија из чистог, природног хлорофила. Хлорин ушприцава у организам у строго одређеним дозама и касније осветљава инфрацрвеним светлом, под чијим дејством хлорин почиње да испушта кисеоник. Као у природи. Ћелије рака су анаеробне, хране се шећерима, а убија их кисеоник. Логична последица јачања имунитета и избаченог кисеоника је повлачење рака. Сматра да ће терапија имунокорекције дати резултат, зато ме је и примио. Кад он то прича, све делује тако просто. Његово објашњење, лишено медицинског жаргона и сувишне мистификације, било је невероватно јасно и уливало је наду својом логичношћу. Као да је открио тајну природе и преточио је у научно објашњење, чинећи комплексну борбу са раком разумљивијом и, што је најважније, изводљивом.
– Реците ми, шта сте све користили од лекова или суплемената у Србији? – упитао је професор Борисов док је пажљиво листао моју медицинску документацију.
Почео сам да набрајам. Чајеви, неки домаћи препарати, витамини… А онда поменух:
– Да, и Имунофан. Себи сам га давао скоро пола године.
У том тренутку, професор, дотле смирен и готово очински расположен, нагло се променио. Као да сам му изговорио највећу јерес.
– Како сте рекли? Имунофан?! – очи су му се рашириле, а лице зацрвенело.
Погледао је Машу, која је одмах кренула да преводи, али је он није сачекао.
– Како можете тако нешто? Ко вам је то рекао да користите?! Ви, Срби, сте стварно… – застао је, уздахнуо, али не због смирења, него да узме ваздух за наставак.
– То средство може само да погорша ситуацију! Само код неких специфичних облика карцинома бубрега може имати ефекта. Али код осталих?! Ви знате шта сте урадили себи? Видите шта се код вас десило: са једњака вам је рак прешао на стомачну аорту. Мислите да је то случајно? Не, није случајно. Ту није ништа случајно…
Говорио је брзо, подигнутог гласа, гестикулирао рукама, па је Маши било тешко да све стигне да преведе.
Седео сам занемело, као ученик коме професор држи укор у четири ока. Али нису ме болеле речи – болело ме је сазнање. Истина која је долазила из његовог гласа, из његовог погледа, болела је више од свих претходних терапија.
– Обећајте ми, – рекао је коначно, нешто мирнијим тоном – да то више никада нећете ни погледати, а камоли унети у свој организам. То средство је зло, јер се представља као спас. А није.
Климнуо сам главом, без речи. Јер речи у том тренутку нису биле ни потребне, ни довољне.
Добио сам још пар одговора о трајању терапије. Моје стање пратиће преко налаза крви које ћу радити увек када дођем на терапију. Не, не могу да лабораторију радим у Србији, само у Москви, из много разлога. Оно што је сигурно јесте да ћу доћи још два пута у току два месеца, а за касније ћемо видети. Терапија подразумева девет инјекција и девет супозиторија. Следи три недеље паузе, у току које пијем таблете и стављам супозиторије.
Уз осмех, радо је пристао да направимо пар фотографија, за успомену. Тренутак опуштености, забележен кроз објектив, био је драгоцен у тој озбиљној атмосфери, подсетник на људскост у медицинском окружењу.
Поново смо се руковали, захвалили смо се и изашли у чекаоницу док се не ослободи једна од соба за терапију. Не могу да кажем да нас професор није смирио, имали смо осмех на лицу. Али, мало стрепње остаје. Увек. До данас. Та танка нит стрепње, природна у тако деликатној ситуацији, служила је као подсетник на тежину борбе, али није засенила новопронађену наду. Ипак, осећај да сам на правом путу, упркос унутрашњој борби, био је јачи од сваког страха.
Клиника др Борисова, чекаоница. Листао сам часописе на столу, заборавивши да имам руску картицу за мобилни и да могу до миле воље да претражујем интернет без јурења за бежичним интернетом. У тој превеликој тишини, док су се мисли ројиле и стрепња расла, дистракција је била добродошла, чак и у облику старих, изгужваних магазина. Но, сећање на савремену технологију која ми је била на дохват руке донело је мали, али значајан трачак олакшања. Око нас је било још људи, Руса, свих узраста. Ту је била и једна девојчица, десетак година. Бака јој је правила друштво и чувала страх. Ненаметљиво ју је забављала и шалила се с њом. Понешто сам могао и да разумем, класичне „бабске“ приче, али девојчица се кикотала са рукама на уснама, да не смета другима. Њена невина, пригушена радост била је оштар контраст сивој атмосфери чекаонице, подсећајући ме на то колико је крхко детињство у таквим околностима. Срце ми се стегло на помисао да је и она овде, суочавајући се са нечим што ниједно дете не би смело да прође. Зашто дете да буде овде? Деци је место у школи, дворишту, дечијем игралишту… Ова мисао, горка и искрена, пролазила ми је кроз главу док сам посматрао тај мали, храбри пар. Тада још нисам био деда, нисам осетио благодат постојања потомка, крви моје крви. Ипак, било је болно схватити да живот не штеди никога, па ни најмлађе.
У тим тренуцима, Јасмина је била моје сидро, мој глас разума и светионик наде. Њена рука у мојој, њен тихи шапат, били су стални подсетник да нисам сам у овој борби. И Јасмина је ту да ми прекрати време, да ме занима питањима, мишљењем о професору, да подели оптимизам. Њена присутност била је више од пуког друштва; била је активна подршка, непрестано ме враћајући у садашњост, у разговор, у нешто позитивно. Њен тихи оптимизам, иако се вероватно борила са сопственим страховима, био је заразан и неопходан.
Осећам како ми срце куца спорије него иначе, као да је и оно у некој неизвесности. Сестра ће ме ускоро прозвати за прву имунотерапију. Та реч ми је страна, звучи као нешто што припада будућности, а ја сам заробљен у садашњости. Не знам шта ме чека. Хоће ли болети? Хоћу ли поднети? Да ли се и ово даје интравенозно? Како изгледа тај тренутак кад ти кроз вену улази лек о коме зависи твој живот?