Прво чега се сећам после операције био је Јасминин осмех. Била је ту, изнад мене, у ходнику испред сале, сагнута и насмејана, с оним изразом лица који никада нећу заборавити. Радост, олакшање, сузе и неверица, све у једном погледу.
— Пробудио си се, хеј… све је прошло — шапнула је и пољубила ме у чело. — Питао ме Профа: „Је л’ истина да пушиш четрдесет година?“ Ја му кажем: „Јесте.“ А он: „Чудно, плућа су му чиста.“
Покушавам да одговорим, али речи иду као кроз памук. Сестра прилази са стране и нешто каже Јасмини, а онда почиње покрет. Гурају полако мој кревет кроз ходник. Са све инфузијом, дреновима, кесама, са свим што је потребно једном телу које је тек изашло из битке. Возе ме ка интензивној, не одвајају ме од онога што ме носи. Тај кревет, тај точак и тај метални оквир постају ми све на свету. Ту сам ја, у томе.
Када ме уводе у салу, гледам около: по десет кревета са сваке стране. Светла. Монитори. Каблови. Цевчице. Људи. Бројеви. Све трепери, пишти, мери. Види се да је све ново, али то ми сада мало значи. Паркирају мој кревет уз један зид, десно од улаза. Сестре ме не питају ништа — већ знају све. Прикључују ме, један по један кабл. Машине се буде. Бројеви почињу да раде. И ту сећање пуца.
Кад сам следећи пут отворио очи, већ је било вече. Видим Профу како стоји испред мог кревета с неким ниским, ћелавим човеком. Обојица у белим мантилима и рукама у џеповима. Ћуте, гледају у монитор, у мене, у неке папире. Профа клима главом. Разговарају тихо.
— Вода у плућима — каже онај други.
Не разумем шта значи. Све ми је магловито. Стиже мобилни рендген, гурају га поред кревета. Без икаквог подизања. Само ми подмећу плочу испод леђа и раде снимак. Профа ми прилази, благо се наслања на кревет.
— Добро смо прошли обојица — каже. — Било је тешко, али сада је иза нас. Још мало, па на одељење. Али, остајеш два дана овде.
Климам главом. Не могу да причам. Али тај глас, та сигурност, то „добро смо прошли“ довољно је да се ухватим за живот.
Када су отишли, остао сам сам. Или тако нешто. Око мене кревети, у њима тела. Светла која се не гасе. Звук апарата који пиште сваких пар секунди, као нека електронска молитва.
Осећам жеђ. Неописиву. Прво само сувоћа у устима, а онда грч у грлу. Молим за воду. Не дају. Само марамице, влажне, које ми стављају на усне. Није то то. То је као да гладном човеку дајеш да помирише чорбу. Мозак почиње да лута. Видим фонтану. Не обичну – од белог камена, а из ње извире хладна Фанта. Мехурићи се пењу уз млаз. Ја прилазим, клечим, нагињем се и пијем, пијем, гурам лице у тај ток…
— Шта је, бре, ово?! — заурла глас преко пута. — Пуштај ме кући!
Старац. Људина. Изгубио се у ноћи. Кида браониле, чупа каблове, виче на сестре, псује, тражи да иде. Није свестан ни где је, ни зашто је ту. Сестре долазе, четири њих. Муче се с њим. На крају га везују за кревет. Смирује се после неке ињекције, успорава се, мрмља још нешто себи у браду. Тишина.
А жеђ, жеђ остаје. Осећам како ми свако влакно тела вапи за водом. Не могу да причам. Само гледам у плафон. У том сјају болничке лампе, видим и фонтану и деду преко пута и себе. И све нас на том огромном бродском кревету званом интензивна, где се живот мери у милилитрима и милисекундама.
Те ноћи, и дана, и следеће ноћи — време је било без облика. Пловим кроз неку маглу, негде између сна и бола, измучен жеђу, пробуђен страхом.
Свако мало, ето сестре, као да сам једини пацијент. Не личи на анђела, али јесте спас. Бистра, стрпљива, тиха. Носи снежно белу униформу (или ми се чини од јаког неонског светла) и некако је брза, а у исто време обазрива као да носи порцелан. Прилази ми и каже:
— Морате да будете у полуседећем положају. Због плућа.
Покушавам да јој објасним да ми је грудни кош расечен. Није да ми се не даје, него не могу. Отворили су ми ребра! А она само благо климне главом, као да већ све зна. Узима моју десну руку и повлачи је ка оном металном троуглу који виси са горње шипке кревета.
— Држите се за ово. Ја ћу помоћи.
Држим се. Подижем се. Знојим се. Не дишем. Скупљам сву снагу из остатка снаге. И успевам. Седим, више лежећи него седећи. Али то је то – полуседећи положај. Нисам слутио да ћу тако да спавам још годинама. Једна победа у мору пораза. Климам главом, а она ми намешта јастуке.
Једном, не знам када, још је био дан, улази Јасмина. Не знам како је успела да убеди сестру, али доноси ми мало воде. Не чашу – капи. У руци јој је мала флашица, и са њом неколико тренутака утехе. Сипа ми пар капи у уста. Не гурам их у грло, не гурам ни у стомак. Само их држим ту, испод језика, на непцу, као највредније благо. После дана и ноћи сувоће, то је блаженство које мало људи икад осети. Не вода – милост.
— Хвала, Мићо — шапћем, или можда мислим.
Она ме додирује по челу и нестаје исто онако како је и дошла – тиха, јака, моја Јасмина. А ја… ја опет пловим. Машине раде свој посао. Оне знају кад треба да бипну, кад да застану, кад да алармирају. Једна од њих, нека штипаљка, ми је стално на прсту. Мислио сам у првом тренутку да ми смета, да ми нешто стежу прст, да је то нека ситна глупост. Па сам је скидао. Док једне вечери, приђе лекар, мирног гласа, и каже:
— Немојте више да скидате ову штипаљку. То мери колико вам кисеоника има у крви. А код вас, са водом у плућима, сваки проценат значи живот.
Тада сам га први пут погледао другачије. Мали, бели пластични апарат на мом кажипрсту. Стражар. Очима сам му се извинио. Није више било потребе да га скидам.
Тако је прошло два дана и две ноћи. Без сати, без календара. Жедан. Само бројеви на екранима, бројеви у венама, бројеви у мислима. Али ја сам ту. Упркос свему – ту сам.