Сунчано септембарско јутро на Крфу. Цело друштво на једном месту, четири пара. Гавра и Биља, Дејан и Бојана, Јоца и Зорица и Јасмина и ја. Јоца и ја смо, као и обично, били задужени за набавку и кување. Не волимо врућину, а остатак друштва је прећутно прихватио ту нашу специфичност, срећан што ће добити послужене оброке.
Негде, на пола пута између азурноплавог мора и мириса борова, живот је почео да пише нову, неочекивану причу. Онај први, оштар бол у желуцу осетио сам као неку врсту издаје. Како је овај рај могао да буде место где се пукотина у безбрижност први пут јавља?
Док смо се припремали за повратак из маркета који је био у близини наше куће, Јоца и ја смо свратили до мале пекаре. Унутра је мирисало на свеж хлеб и слатка пецива. Застали смо испред витрине, а Јоца је, показујући на део са колачима, покушавао нешто да каже продавачици.
— Ето, он, ‘иес’… мадам! ‘Хепи’, — говорио је Јоца, а његов енглески је био мешавина поједностављених речи, гестикулације и срдачног осмеха. — Ја… еспресо… а она ‘иес’, ‘иес’…
Продавачица, насмејана и стрпљива, покушавала је да га разуме.
— Espresso, yes. And what else?
— Еее, онај… хмм…, ‘дис смол кејк’! — Јоца је показао на тарт са јагодама.
— Small cakes… strawberry tart?
— Јес! Јес, мадам, ‘строубери’!
На крају, некако смо успели да наручимо. Сели смо за мали сточић, док је грчко сунце продирало кроз стакло. Док смо пили еспресо, осетио сам благу мучнину.
— Видиш, Јоцо, живот је понекад као овај еспресо, — рекао сам, мешајући кашичицом. — На површини је сладак, али дубоко унутра зна да буде горак.
Јоца ме је погледао.
— Ма да, али сад је слатко, није тако?
Насмејао сам се, али у себи сам се запитао.
— Заиста?
Вратили смо се у кућу, друштво је већ било на тераси. Стављамо доручак на сто, па нека бира шта ко воли. Ја сам одабрао лиснато тесто са сиром. И онда — као нож у филму који нико није најавио. Први залогај није стигао до желуца. Заглавио се негде испод грудне кости. Ни горе, ни доле. Као да ми је неко песницом стегао једњак. Устајем, ударам се по грудима, покушавам да удахнем дубље, али ваздух пролази тешко. Друштво ме гледа зачуђено, Дејан ме лупа по леђима – зна доктор шта треба. После неколико дугих секунди, као кроз чвор, успевам да прогутам, али апетита више нема. Пециво остаје на тањиру.
Следећа два дана живим на јогурту и води. Ником ништа не кажем, нећу да кварим одмор. Себи објашњавам да је то, можда, киселина или нека чудна реакција на сир. А у ствари, први пут ослушкујем своје тело на један нов, непријатан начин.