Консултације са професором Радовановићем заказане су за 07.30. Дигестивна хирургија – Прва хируршка клиника Клиничког центра Србије, VI одељење. Место и људи који ће, то тада још нисам знао, исписати много страница мог живота и спремити га за године које долазе.
Устали смо у само свитање. Тишина стана била је густа као олово. Јасмина је ћутке кувала кафу, покретима наученим хиљадама пута, али без оне свакодневне рутине. Њене руке нису дрхтале, али у погледу се видела бесана ноћ. И ја нисам спавао, иако су ми очи биле затворене. Сан ме је заобилазио јер су мисли биле упорне, стално су се враћале на једно питање: „Шта ако…?“
— Попиј један Лексилијум, вредеће, — рекла је тихо док ми је гурала шољицу кафе под руку.
— Какав Лексилијум, нисам га пио ни у рату. — покушао сам да се осмехнем.
— Хајде, не буди намћор. — наслонила се на кухињски сто и погледала ме право у очи. Застао сам, процењујући у себи, па климнуо.
— Добро… дај један.
Било је то признање да ни ја нисам челик.
Тражење паркинга у дворишту Клиничког центра била је авантура са неизвесним крајем. Круг за кругом, аутомобили паркирани до пола на тротоару, а пола у ваздуху, нервозни возачи и таксисти који трубе. У неком ћошку, као по чуду, пронашли смо слободно место. Јасмина се окренула ка мени.
— Знак је, биће добро. — рекла је с осмехом који се није до краја попео до очију.
— Или само срећа… — промрмљао сам, али део мене је желео да верује у знакове.
Ходао сам ка згради свестан да корачам кроз раскрсницу на којој се човек не задржава дуго – или иде напред или остаје заувек заглављен у месту. Зграда клинике од сивог бетона као да је тонула у јутарњу маглу. Њени зидови били су ни хладни ни топли, више некако равнодушни. Велика, стара зграда са фасадом која носи трагове многих генерација. Није од оних што уливају поверење лепотом, већ строгошћу, архитектонском дисциплином и неком потиснутом надменошћу. Ни тада, а ни касније није ми изгледала страшно. Али, ни пријатељски. Стајала је ту, озбиљна, старинска, од оног жутог камена што се лако загаси кад се облаци навуку. Имала је у себи нешто војничко – праве линије, строга фасада, прозори као на табели присуства. Као да ти јасно даје до знања: „Овде се не улази у посету. Овде је бојно поље.“
Први пут сам био овде, па још с дијагнозом у џепу. И било је нешто сасвим друго гледати ту зграду кад у себи већ носиш оно због чега се у њу улази. Испред улаза – мир. Не онај спокојни, него онај напети мир пре битке. Све делује познато, али осећаш да се од данас све мења. Као да сам стајао испред зграде која ће, бар на неко време, преузети власт над мојим телом и ритмом живота.
Пролазимо кроз улаз, познати мирис болничког простора удари у лице. Смеша дезинфекције, влаге, и нечега што се не може именовати, а осећа се само у болницама. Док корачам према степеништу, поглед ми пада на плочице, на светле, уморне зидове који су, као и људи унутра, видели свашта и све ћутке упамтили.
Унутра су били лекари, сестре, пацијенти, документи, протоколи… али пре свега – питања и одговори. А ја сам био само човек с питањима. И са женом поред себе која их је, без речи, носила заједно са мном.
— Добро јутро! Где је шесто одељење? — упитао сам теткицу на пријему.
— Други спрат, лево. — одговорила је мрзовољно, као да смо је пробудили из сна.
Ходник шестог одељења био је дугачак и утонуло миран. Зидови крем боје, са траговима дугогодишњег одржавања. На клупама десетак људи – свако са својом муком у кеси или фасцикли. Ћуте и гледају у под или у празно, као да је опасно успоставити контакт очима, јер сваки поглед овде повлачи причу, а прича боли.
На десној страни после два тоалета – врата са малим натписима: „Превијалиште“ и „Сестринска соба“. Између ове две собе, на зиду огромна урамљена фотографија старог Београда из 1926. У десном доњем углу је рукопис „Захвалан пацијент …“ На левој две болесничке собе и једна на којој пише „Лекарска соба“. На зиду фотографија неке старе улице, као да је ту да нас подсети да постоји свет и ван ове болничке осе. У ћошку – саксије. Две. Једна у љубичастој, друга у наранџастој пластичној посуди. Неки живот, нека борба за ваздух и светло. На крају ходника једна велика болесничка соба, којом ужурбано и ћутке пролазе сестре, са пуним рукама боца за инфузију, лековима, шприцевима…
Осећам како ми Јасмина стеже руку, а ја је не пуштам. Ово је наш први улазак. Прва борба без мача, само са папирима. Знали смо – овде мораш сам да куцаш. Покуцао сам на врата сестринске собе.
— Добро јутро! Професор Радовановић нас очекује.
Сестра плаве косе, озбиљног и оцењивачког погледа, узела је моје налазе и климнула. Нисам тада знао да је то сестра Биља, један од мојих анђела чувара за много година после овог првог сусрета.
— Сачекајте мало. — Отишла је у лекарску собу прекопута и нестала иза врата.
За то време Јасмина ме је држала под руку, као да зна да бих могао да побегнем. У ходнику се чуо шум туђих уздаха, неки мушкарац је покушавао да сакрије кашаљ, а старија жена је тихо молила нешто у себи. Сестра се вратила.
— Сачекајте, ускоро ће вас примити професор.
После неколико минута врата су се отворила. Човек у белом мантилу са озбиљним, али не суровим изразом лица изашао је у ходник. Професор је стајао на вратима, висок, танак, затегнут као струна. Бели мантил је на њему деловао природно, као да је део њега, а не пука одећа. Његови покрети су били мирни, елегантни, без журбе, али ни трунке несигурности. Поглед, благ и искрен, у тренутку је разбио део мог оклопа. У том погледу није било хладне професионалности коју сам очекивао, већ нешто људско, тихо саосећање које не тражи речи.
— Добро јутро, ја сам професор Радовановић. Уђите.
Тон му је био тих, готово пријатељски, али и довољно сигуран да ми да до знања ко води ову ситуацију. Закорачили смо унутра. Јасмина ми је још увек стезала руку, али сада сам осећао како и њено раме полако попушта, као да ју је његов глас умирио.
Соба је била скромна, готово спартанска. Два помоћника су тихо листала документацију на десној страни стола. Професор је сео у чело, елегантно и без непотребног шума, док су му дуги прсти прелазили преко мојих папира, као да додирује крхку хартију која може пући од наглог покрета. Погледао ме је право у очи.
— Седите.
Само та реч, без питања, без нагађања, али изречена тако да нисам осетио да сам „пацијент број тај и тај“, него човек. Сео сам, осећајући како ми дланови постају влажни.
— Ви сте Владан Вешковић?
— Јесам, професоре.
— Добро. Прочитао сам вашу документацију. Налази су озбиљни, али… нису без наде.
Његов глас био је равномеран, али није био механички. Као да мери сваку реч, не зато да звучи лепо, него да ми да истину у мери у којој је могу поднети.
Јасмина је стајала уз моје раме. Видео сам у њеним очима како тражи да прочита са мог лица шта сам осетио у том тренутку. А ја? Био сам на ивици. Сели смо на леву страну стола. Да ли је ово тренутак у ком ми се живот дели на пре и после? Професор је наставио:
— Владане, ако се сложите, мој предлог је да што пре заказујемо операцију. Процедура није лака, али имате снаге. И имате разлог да се борите.
Гледао ме је право у очи док је изговарао реч снага. Нисам знао да ли ми је даје или ми је тражи. Покушао сам да скупим глас:
— Професоре… да ли имам шансе?
Застао је, ослонио дланове на сто, још једном ме погледао. Није било избегавања.
— Имате. Али само ако ви верујете у њу. Медицина је један део ове приче. Ви и Ваша воља сте други.
Загризао сам усну и климнуо, не верујући сопственом гласу ако проговорим. Професор је говорио тишим тоном него што сам очекивао. Није било драме у његовом гласу, али ни оне лажне утехе коју неки лекари знају да понуде кад осете страх у пацијентовим очима. Слушао сам га пажљиво, готово без трептаја.
— Урадићемо све анализе овде код нас. Биће вам лакше, имамо све на једном месту. Скенер, лабораторија, консултације. Важно је да сагледамо целу слику, тек онда ћемо знати шта је најбоље.
Климнуо сам. Нисам изговорио ни једно питање, а милион их је горело у мени.
— Долазићете сваког јутра у осам. Испитивања ће трајати пар сати, а у петак ћемо знати на чему смо. После тога ћемо сазвати тим и донети предлог лечења који ћемо презентовати конзилијуму. Све у своје време, али брзо. Нема одлагања.
„Нема одлагања.“ То ме је погодило. Та реченица је означила да више нема места за илузије. До тада сам се, негде у себи, потајно надао да ће неко рећи да је дошло до грешке, да налази нису тачни, да се десила замена. Али више није било бекства – само напред, кроз дане који тек долазе.
Устали смо, поздравили се са лекарима и изашли из ординације тихо, као да носимо нешто крхко. Руку под руку, кроз ходник, заједно смо кренули према степеништу.
— Сутра у осам, поново — шапнуо сам, као да се извињавам.
— Добро. Све ће бити добро — рекла је, више због себе него због мене. Све ће бити добро.
Изговорена у том ходнику, та реченица је звучала као молитва, а не као сигурност. Јер у тој згради, између тих зидова, добро и зло нису имали чврсте дефиниције. Тамо, сваки исход је био релативан. Тих наредних дана клиника ће постати наш нови распоред, нова навика. Први сусрет са светом у коме време не иде унапред, већ у круг, где се људи познају по фасциклама и погледима, а не по именима. И ја сам се у тај свет укључио, тихо, корак по корак, у белим ходницима што памте све – али никада не причају.