Дан је почео без назнаке да ће у њему бити ишта необично. Дошло је време да ми скину преостале конце на леђима. Пут у Београд, Јасмина поред мене, она тиха, али свуда присутна.
Кратак разговор са Профом: питања, одговори, савети. Као и обично, говори сажето, без сувишних речи, али осећа се у том тону да све држи под контролом.
Сестра Биља ме води у превијалиште. Мирис јода ме подсећа на прве дане после операције. Метални сто, кратко шуштање рукавица. Улази Профа и прилази ми са десне стране. Гледа рану и каже да је задовољан. Скида ми конце један по један, не боли. Када заврши, посао преузима Биља. Рану покрива газом и фластерима.
— Да издржи до куће — каже, и осмехне се.
Све делује завршено. Али… сетим се да бих могао да свратим до собе да видим Шагија. Отварам врата. Његов кревет је празан. Не звучи као ништа страшно, али у мени се нешто тргне, као када се стакло напукне изнутра.
Идем до сестринске собе. Тамо, уместо осмеха, само погледи који се брзо склањају.
— Где је Шаги? — питам, глас ми тврђи него што сам очекивао.
Ћуте. А онда Ната, главна сестра, уздахне:
— Операција је прошла солидно… али је добио клостридију. Не може да се избори с њом. Није му добро. Вратили смо га на интензивну.
„Интензивна“ је реч која у мени отвори врата слика које сам се трудио да затворим. Светла, монитори, звукови апарата… и онај осећај беспомоћности.
— Морам да га видим — кажем. Није молба, више нешто што личи на заповест самом себи.
Виолета ме гледа секунд, па само каже:
— Хајде, па шта ми Бог да.
Испред улаза у интензивну, навлачим мантил, назувке, маску. Мирис дезинфекције ме удари право у груди. Улазим.
И тамо је. Први кревет лево. Мршавији, лице бледо, али очи… очи живе. Маше ми, слабо, али довољно да знам да ме види.
Прилазим.
— Е, цимеру… — кажем, и ту ме стегне у грлу. Све што сам хтео да питам или кажем претвара се у празнину. Он покушава да се осмехне, клима главом, а онда лагано одмахује, као да зна да речи сада немају тежину.
— Држи се — изговорим, тихо, да нико осим њега не чује.
У том тренутку на улазу се појављује директор клинике. Глас оштар:
— Ко је пустио цивила овде?!
Сестре се тргну. Виолета ме лагано вуче за рукав, морамо одмах напоље. Погледам га још једном. Не дуго, али довољно да знам да гледам нешто што се више неће поновити. У том погледу нема драме, нема суза. Само тишина двојице који се разумеју без речи. Излазим. Маска на лицу сад крије и то што осећам. Имао сам осећај да је ово наш последњи сусрет.